Свечаност је организована у просторима ресторана „Кум“, прилагођеним прослави са пригодном сценографијом — иконом и светосимеоновским симболима. Догађај је започео пригодном молитвом и освећењем славског колача које су обавили свештеници футошке пароије. Протојереј Бране Миловац подсетио је присутне да је у Јању слава централни догађај сабрања око имена светитеља, те истакао да је управо тај посебан начин прослављања крсне славе препознат и уврштен у нематеријалну културну баштину при Унеску.

„У Јању се слава обиљежава са три метаније, три хљеба и три свијеће, у име Свете Тројице. Домаћин стоји и бдије, лично дочекује и служи сваког госта, показујући љубав и гостопримство као највећу хришћанску врлину. Слава за нас има фундаменталну вриједност, она је за нас идентитет, она је за нас есенција, све оно што јесмо. За њу смо гинули и страдали и око ње опстајемо“  – додао је Миловац.

После верског дела уследило је поздравно обраћање Зорана Црепуље, председника Завичајног удружења Јањана, који је присутне подсетио на почетке рада удружења пре 17 година, његове основне циљеве и истакао резултате постигнуте током претходних година, те се захвалио свима који пружају подршку Удружењу.

Међу гостима и званицама је био и Жарко Мићин, градоначелник Новог Сада, који се обратио домаћинима и славским гостима:

„Ово што ви радите овдје седамнаест година је заиста једна велика ствар. Не само да се окупљате у заједништву и једниству, него његујете неке од најважнијих ствари за наш народ, а то су традиција, обичаји, вјера и љубав према завичају. Нема ничег важнијег од тога и то је једино што може у данашње вријеме да нас одржи. То је посебно важно, посебно да смо једниствени.“

Том приликом у знак захвалности за подршку Удружењу, председник Црепуља је градоначелнику уручио икону Светих великомученика јањских.

Поред својих, углавном патриотских и дубоко емотивних стихова које је казивала у препознатљивом стилу, Ранка Срдић Милић је у кратком обраћању нагласила да без доброг завичајца нема ни доброг патриоте, та додала:

„Народно предање нас учи да је кућни праг највећа планина коју човјек пређе у животу. Ви са вашом народном ношњом красите питомост ове равнице, али запамтите у исто вријеме је то и част и обавеза.“

Посетиоци су имали прилику да уживају у богатом културно-уметничком програму: „Јањски бећари“, који су се публици представили по први пут, као и гуслар Витомир Вулин, а свечаност је увеличао и Боро Војновић, изводећи незваничну химну Удружења. Програм је био пажљиво осмишљен да испрети теме удружења — сећање на родно место, очување језика и обичаја, као и духовну димензију крсне славе.

Традиционална јела и посластице припремљене у ресторану „Кум“ допринеле су пријатном угођају: од домаћих пита и сирева, преко печених и куваних јела карактеристичних за завичај, до славског колача и јела по рецептури старих домаћица. Изjаве учесника

У тексту који је представљен присутнима обрађена је кратка историја Јањана, страдања и сеоба које су обликовале судбину тог краја, као и мотиви оснивања удружења — потреба да се очува језик, обичаји, фолклор и међуљудске везе. У дискусијама након формалног дела наглашена је задовољавајућа сарадња са Градом Новим Садом, месном заједницом Футог, културним институцијама и школама.

Свечаност је протекла у радосном и свечаном тону: песма, разговори о сећањима, молитва и духовни моменти чинили су јединствену целину. За чланове Завичајног удружења Јањана ова прослава била је и прилика за реафирмацију међусобне солидарности, али и јавни подсетник на значај очувања културне и верске баштине.

Обележавање 17 година постојања Завичајног удружења Јањана уз крсну славу Свети Симеон Мироточиви у Футогу показало је да удружење остаје жив и активан носилац завичајне меморије. Са јаком базом добровољног рада, међугенерацијском солидарношћу и плановима за нове пројекте, Удружење планира да и убудуће буде место окупљања и очувања идентитета за потомке Јањана.

Фото: Драгана Бокун (Српско коло)

Чланак ФУТОГ У ЗНАКУ СВЕТОГ СИМЕОНА се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Очување српског културног наслеђа у Граду Кикинди реализује се кроз динамичан спектар традиционалних, етно-гастрономских, фолклорних и духовних манифестација које чувају идентитет банатских Срба и преносе га на будуће генерације.

Као важан културни центар Севернобанатског округа, Град Кикинда заједно са околним селима, представља чувара материјалне и нематеријалне баштине. Овај сегмент културног живота карактерише висок степен аутентичности и активна улога локалне заједнице, црквених општина и културно-уметничких друштава.

У овом делу ћемо приказати и колико сама општина подржава невладин сектор који се бави очувањем српског културног наслеђа. Тако смо истражили које пројекте је подржао Град  Кикинда и у којој мери овакви пројекти учествују у укупним давањима невладиним организацијама. Узели смо у обзир конкурсе из 2015. и 2026. године како би направили поређење.

Из ове табеле се може приметити да је подршка удружењима и пројектима по бројности била значајнија у 2015. години, док је процентуално и у износима значајнија подршка у 2026. години. Тако је проценат у новчаној подршци 2015. износио 17,76% од укупних давања, док је у овој години тај проценат нешто већи и износи 23,28% иако су подржана само два пројекта на два различита конкурса и то захваујући великом износу за Академско друштво за неговање музике „Гусле“ – 9.000.000,00 динара.

1. Централне етно-гастрономске и амбијенталне манифестације

Ове манифестације на директан начин повезују кулинарску традицију, старе занате и обичаје банатског поднебља.

• Дани лудаје: Најзначајнија кулинарско-туристичка манифестација у региону која се одржава сваког септембра. Иако међународног карактера, њена срж је дубоко укорењена у локалној српској традицији узгајања тикве (лудаје) и припреме традиционалних банатских специјалитета (попут пите лудајнице). Догађај прати богат етно-базар кућне радиности, вожња фијакерима кроз старо језгро града и наступи фолклорних ансамбала.
• Манифестације у амбијенту Суваче: Српско етно-наслеђе се посебно негује око кикиндске Суваче – јединог сачуваног сувог млина на коњски погон у Србији. Удружења жена, попут Удружења „Сувача“, редовно учествују у изложбама кућне радиности, приказима како се некада мелело брашно и месио традиционални хлеб, промовишући тако старе сеоске обичаје.
• Пекмезијада и Крофинијада: Локалне етно-манифестације усмерене на очување готово заборављених рецепата банатских бака. Окупљају удружења жена која се такмиче у традиционалном кувању пекмеза од шљива на отвореној ватри и припреми старинских банатских крофни.

2. Музичко-фолклорно и извођачко наслеђе

Нематеријално наслеђе Баната, оличено у песми, игри и традиционалним инструментима, чува се кроз институционалне фестивале.

• ФЕНОК (Међународни фестивал народних orkestara): Сваког јула, у организацији Академског друштва за неговање музике „Гусле“, Кикинда постаје престоница традиционалног звука. Фестивал је примарно фокусиран на афирмацију врхунског извођења аутентичне народне музике. Посебан акценат ставља се на српске банатске игре, извођења на традиционалним дувачким инструментима (гајде, фрула) и очување изворних певачких група.
• Гужајош: Међународно такмичење фолклора које се организује периодично (сваке четврте године) у Руском Селу у организацији КУД-а „Братство јединство“. Фестивал окупља ансамбле који приказују изворне кореографије српског становништва из Баната и суседних румунских и мађарских регија.

3. 3. Историјско-меморијалне манифестације

Очување колективног сећања на српске добровољце и страдалнике у ослободилачким ратовима чини важан стуб културног наслеђа Кикинде.

• Парастос добровољцима и учесницима ратова (Видовдан): Српски културни центар, КУД „Братство јединство“ и Српска православна црква заједнички организују комеморативно-културни програм 28. јуна. Манифестација је посвећена жртвама ратова од 1912. до 1918. године (Балкански и Први светски рат). Кроз духовне академије и беседе чува се свест о националној историји и досељавању српског становништва на ове просторе.
• Дани Српске у Србији: Кикинда редовно узима учешће у овој манифестацији са циљем јачања културних веза између српског народа са две стране реке Дрине. Обухвата књижевне вечери посвећене српским писцима, изложбе и наступе етно-група.

Преглед кључних институција и носилаца наслеђа

За успешну реализацију и дуговечност ових догађаја заслужан је развијен институционални оквир:

Традиционални догађаји у селима Града Кикинде представљају срж очувања аутентичног банатског идентитета, народних обичаја и духовности.

Свако од девет села која припадају Граду Кикинди има своје специфичне манифестације. Ове сеоске светковине дубоко су повезане са црквеним календаром, пољопривредним циклусима и вековним начином живота у Банату.

1. Мокрин: Центар светски препознатљивих сеоских обичаја

Мокрин је културно најактивније село у општини, познато по томе што је традиционалне сеоске игре подигло на ниво светских првенстава.

• Светско првенство у туцању ускршњим јајима (Туцанијада): Одржава се сваке године на православни Васкрс. Ова манифестација окупља хиљаде посетилаца на тргу у Мокрину. Такмичари током целе године пажљиво бирају и тестирају кокошија јаја (куцкањем о зубе) како би пронашли најтврђе. Догађај прати богат културно-уметнички програм локалног КУД-а „Мокрин“ и изложбе ускршњих рукотворина.
• Светско првенство у надметању гускова (Гускијада): Специфична народна манифестација која се одржава крајем фебруара. Заснива се на природном нагону гускова који се у време парења боре за наклоност женки. Мештани строго поштују правила заштите животиња, а победнички гусак доноси велики престиж свом власнику. Манифестација слави везаност банатског паора за своје двориште и традиционално сточарство.
• Меморијал Мирослава Антића (Микин антићевски дан): Ова књижевна и културна манифестација одржава се средином маја у част славног песника рођеног у Мокрину. Окупља писце, глумце и уметнике из целе Србије.

2. Руско Село: Слава и неговање међуетничког фолклора

Руско Село је препознатљиво по неговању мултикултуралности, где се српска баштини упоредо са мађарским наслеђем.

• Великогоспојински дани: Централна манифестација села која се одржава крајем августа поводом сеоске славе Успења Пресвете Богородице. Програм почиње свечаном литургијом и литијом, а наставља се „Фијакеријадом“ – смотром најлепших банатских коња и фијакера. У оквиру манифестације одржава се и традиционално такмичење у кувању рибље чорбе.
• Гужајош: Сменом фолклорних ансамбала, у организацији КУД-а „Братство јединство“, Руско Село једном у неколико година постаје центар традиционалне игре Баната. Овде се приказују аутентичне српске игре из Северног Баната, карактеристичне по специфичном кораку и ношњи.

3. Наково, Банатско Велико Село и Нови Козарци: Наслеђе колониста

Ова три села су након Другог светског рата насељена српским становништвом из Босне, Лике и Крајине. Њихове манифестације су фасцинантан спој изворних крајишких обичаја и локалне банатске средине.

• Крајишки вишебој (Банатско Велико Село): Одржава се током лета у оквиру сеоске славе (Свети Илија). Такмичари се надмећу у старинским спортским дисциплинама као што су бацање камена с рамена, скок удаљ из места, надвлачење конопца и пењање уз уздижну кулу. На овај начин се чува сећање на старе завичајне игре.
• Илиндански дани (Нови Козарци): Манифестација посвећена сеоској слави Светом Илији. Кључни догађај је „Пита у Новим Козарцима“, где удружења жена праве џиновску традиционалну крајишку питу кромпирушу, чија дужина често прелази неколико десетина метара.
• Видовдански дани (Наково): Наково слави Видовдан кроз смотру дечјег фолклора, свечане духовне академије и такмичења у припреми банатског пасуља на отвореном.

4. Остала сеоска места: Банатски коњи и гастрономија

Мања села у околини Кикинде чувају кулинарску баштину и љубав према коњичком спорту.

• Штраусијада (Банатска Топола): Специфична етно-гастрономска манифестација у којој се удружења жена такмиче у припреми банатских штрудли (са маком, вишњама и орасима) по рецептима који се преносе са колена на колено.
• Фијакеријада у Иђошу: Одржава се током јуна и окупља љубитеље коња. Иђош је чувен и по својим виноградима, па се у фебруару организује традиционални Дан вина, када локални произвођачи излажу аутентична банатска вина на дегустацију и оцењивање.
• Сеоска слава у Сајану (Свети Стефан): Иако је Сајан село са већинским мађарским становништвом, сеоске свечаности укључују и заједничке програме српских културних друштава, чиме се приказује вековни суживот на овим просторима.

Фото: gradski.online

Чланак Српско културно наслеђе у Кикинди се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Општина Апатин, смештена на крајњем северозападу Бачке, дуж леве обале Дунава, представља изразито богат и специфичан културни простор. Историјска превирања, суживот са подунавским Немцима и Мађарима, а нарочито масовна колонизација становништва из Лике, Баније, Кордуна и Босанске Крајине након Другог светског рата, обликовали су јединствен културни идентитет овог краја.

Српско културно наслеђе општине Апатин данас живи кроз специфичан спој аутохтоне војвођанске културе, дунавске алaске традиције и дубоко укорењених динарских обичаја завичаја. Потрудићемо се да пружимо свеобухватан и детаљан преглед манифестација, догађаја и институционалних чувара српске баштине у Апатину и околним местима (Пригревица, Сонта, Свилојево, Купусина).

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ СТУБОВИ И ЧУВАРИ БАШТИНЕ

Очување нематеријалног културног наслеђа у општини Апатин ослања се на три кључна стуба: локалне установе, Српску православну цркву и завичајна удружења грађана.

• Културни центар Апатин: Главна институција која координира културни живот, обезбеђује инфраструктуру за етно-изложбе, позоришне представе, књижевне вечери и концерте традиционалне музике.
• Српска православна црква (СПЦ): Духовно средиште заједнице. Посебно је важан Храм Сабора Светих апостола у Апатину, велелепни објекат изграђен у српско-византијском стилу од препознатљиве апатинске силикатне опеке директно на обали Дунава. Поред њега, храмови у Пригревици и другим местима представљају тачке окупљања за верске празнике и пратеће народне саборе.
• ГКУД „Дунав” Апатин: Највеће културно-уметничко друштво у граду, чувар кореографија и традиционалних игара из Бачке, али и целе Србије. Од игара које изводи ГКУД „Дунав“ заступљене су игре из свих крајева Србије, од Гњилана и Пчиње на југу преко игара из Беле Паланке и околине Лесковца, игре из Груже и Студенице, па до игара из Бачке. На репертоару се такође налазе и Игре из Лике и Босне, као знак на очување корена одакле су дошли.
• КУД „Царза“ из Апатина је друштво које је основано 27.11.2018. године на иницијативу одређеног броја ентузијаста окупљених око истог циља,сачувати српску традицију.
• Завичајна удружења: Удружења попут Удружења Личана „Никола Тесла” и Удружења „Петар Кочић” из Апатина имају кључну улогу у преношењу завичајних вештина, песама и обичаја на млађе генерације.

У овом делу ћемо приказати и колико сама општина подржава невладин сектор који се бави очувањем српског културног наслеђа. Тако смо истражили које пројекте је подржала општина Апатин и у којој мери овакви пројекти учествују у укупним давањима невладиним организацијама. Обзиром да општина нема издвојен конкурс за културно наслеђе, него има конкурсе подршке невладином сектору у више области, истражили смо ове параметре у наредној табели за 2025. годину.

Из ове табеле видимо да су значајна средства опредељена за очување српског културног наслеђа у општини Апатин у односу на укупна средства опредељена за невладин сектор, односно 1.150.000 динара од укупно 5.955.000 динара. То је у процентима 19,31% средстава за очување српског културног наслеђа у односу на укупна средства опредељена за невладин сектор у свим областима. Када је реч о давањима на конкурсу из области културе тај проценат је много већи и износи 46,00%, односно 1.150.000 динара од 2.500.000 динара додељених за културу.

ЦЕНТРАЛНЕ И ТРАДИЦИОНАЛНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Манифестациони календар општине спаја прастаре еснафске (аласке) обичаје, завичајна окупљања досељеника и традиционалне празнике.

1. Апатинске рибарске вечери

Иако данас масовна туристичко-гастрономска манифестација која траје четири дана почетком јула, „Апатинске рибарске вечери” вуку директне корене из српског еснафског и духовног наслеђа.

Манифестација је настала из сталешких свечаности које су стари дунавски аласи одржавали 29. јуна, на дан Светих апостола Петра и Павла (Петровдан), који се сматрају заштитницима рибара. Свечаност је некада почињала верским обредима и благосиљањем воде, а настављала се заједничком трпезом.

Током манифестације одржава се традиционално такмичење у кувању аутентичног апатинског рибљег паприкаша за престижну награду „Златни котлић”. У оквиру пратећег програма на Тргу Николе Тесле организују се наступи ГКУД „Дунав”, смотра изворних етно-група, те изложбе домаће радиности и старих заната.

2. Сабор изворног српског певања „У част предака”

Ова релативно млада, али изузетно значајна манифестација одржава се током јула у Културном центру у Апатину.

У организацији КУД „Царза”, овај сабор окупља певачке групе из целе Србије, Републике Српске и региона са циљем очувања двогласног изворног певања, ојкања и розалица, који представљају део Унескове листе нематеријалног културног наслеђа. Посебан акценат ставља се на укључивање деце и омладине како би се аутентични завичајни мелос сачувао од заборава.

3. Личко прело

У организацији Удружења Личана „Никола Тесла”, ова традиционална завичајна манифестација одржава се крајем фебруара у простору Бање Јунаковић.

• Програм: Прело представља ревитализацију старих зимских окупљања у Лици. Уз наступе крајишких певачких група и извођење глувих кола, посетиоци могу видети приказ старих обичаја (чешљање вуне, предење).
• Личка трпеза: Неизоставни део манифестације је традиционална вечера која укључује уштипке са басом (специфична врста личког сира), проју, кисели купус са неколико врста сувог меса, сланином и куваним кромпиром.

4. Петровданска ражњијада

Ова манифестација завичајног карактера одржава се сваке године 12. јула, на Петровдан, на отвореном простору у Апатину, у организацији удружења „Петар Кочић”.

Окупља пре свега српско становништво пореклом из Босанске Крајине. Поред гастрономског дела (припремање печења на традиционалан начин), догађај је праћен надметањем у народним спортским дисциплинама као што су бацање камена с рамена, надвлачење конопца и скок у даљ са места.

5. Мајске свечантости у Пригревици

Село Пригревица је једно од највећих и најаутентичнијих добровољачких и колонистичких српских насеља у општини. Почетком маја (обично од 8. до 10. маја) овде се одржавају „Мајске свечантости”.

Манифестација спаја обележавање Дана победе над фашизмом са смотрама српског фолклора. КУД „Пригревица” тада домаћински дочекује гостујућа друштва, приказујући традицију коју су њихови дедови донели из Лике и са Кордуна 1945. године.

НЕМАТЕРИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ, СТАРИ ЗАНАТИ И ГАСТРОНОМИЈА

Српско културно наслеђе Апатина дубоко је уткано у занатске вештине и специфичне кулинарске рецепте.

• Апатински рибљи паприкаш: Специфичност кувања овог јела у Апатину је у томе што се паприкаш кува на јакој ватри од мешавине неколико врста дунавске рибе, уз обавезне домаће резанце који се месе искључиво ручно на дан кувања.
• Домаћа радиност и вез: Локална удружења жена чувају технику личког веза на сукну и платну, израду традиционалних личких капа са црним ресама, као и плетење папача (традиционалне вунене обуће).

САВРЕМЕНИ ТРЕНДОВИ И ИНТЕРКУЛТУРАЛНОСТ

С обзиром на то да је општина Апатин вишенационална средина, српско културно наслеђе се не развија у изолацији, већ у сталном дијалогу са мађарским и хрватским (шокачким) традицијама.

Манифестације попут Дана Дунава крајем јуна спајају све етничке заједнице око заједничког именитеља – реке Дунав. Српске завичајне групе овде приказују своје обичаје, док истовремено негују висок степен толеранције и културне размене у јужнобачком и западнобачком округу. Главни изазов за будућност остаје дигитализација породичних сећања, архивских записа о колонизацији и очување изворног говора (личког и крајишког поддијалекта) међу млађим нараштајима.

Фото: www.apatin.org.rs

Чланак Српско културно наслеђе у Апатину се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Општина Темерин, смештена у југоисточном делу Бачке, представља изузетно динамичан културни простор у коме се вековима укрштају, прожимају и суживе различите традиције. Иако је Темерин познат по својој мултиетничности и снажној мађарској заједници, српско културно наслеђе на овом простору има дубоке корене, специфичан историјски развој и изузетно богато савремено манифестационо деловање.

Очување српског идентитета, традиције, обичаја, фолклора и духовног живота у овој средини примарно је везано за три насеља која чине општину: сам Темерин, нарочито његов део познат као Старо Ђурђево / Колонија, затим Сириг – историјско добровољачко насеље из међуратног периода и Бачки Јарак који након Другог светског рата насељава живаљ из Босанске Крајине.

Потрудићемо се да пружимо детаљан и професионалан преглед свих кључних догађаја, манифестација и институционалних стубова који чине окосницу српског културног наслеђа у општини Темерин.

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ И ДУХОВНИ СТУБОВИ ОЧУВАЊА НАСЛЕЂА

Да би се разумео контекст манифестација, неопходно је мапирати актере који организују и чувају српско културно наслеђе на територији општине.

1. Културни центар „Лукијан Мушицки” Темерин

Ова установа је главни покретач, координира и логистички подржава готово све културне догађаје у општини. Кроз своје галеријске просторе, биоскопско-позоришну салу и подршку аматерском стваралаштву, Центар омогућава да локалне традиције добију професионалну форму презентације. Установа носи име по Лукијану Мушицком, знаменитом српском песнику, писцу и владики који је рођен управо у Темерину 1777. године, што само по себи представља кључну тачку локалног српског идентитета. Једна од најважнијих културних манифестација коју организује ова установа културе је свакако Ликовна колонија „Јегричка“ са пратећом изложбом слика у просторијама центра.

2. Српска православна црква (СПЦ)

Верски живот и традиција нераздвојни су у контексту српског наслеђа Бачке. На територији општине активно делују три парохије Епархије бачке:

• Црква Светог Георгија у Темерину: Центар духовног живота најстаријег српског становништва и колониста у овом делу насеља.
• Црква Рођења Пресвете Богородице у Сиригу: Срце сиришке заједнице, подигнут у знак сећања на тешке дане и духовне корене солунских добровољаца.
• Црква Успења Пресвете Богородице у Бачком Јарку: Верско средиште становништва пореклом из Крајине, око кога се плету обичаји везани за завичајну баштину.

3. Културно-уметничка друштва (КУД)

Локални КУД-ови су чувари нематеријалног наслеђа – игре, песме и народне ношње:

• КУД „Бранко Радичевић” Сириг: Једно од најстаријих и најаутентичнијих друштава у општини, које деценијама негује како изворни фолклор Срба из Бачке, тако и традицију породица које су се овде доселиле из Лике, Босне, Кордуна и Баније.
• КУД „Др Младен Стојановић” Бачки Јарак: Фокусиран на очување специфичног крајишког мелоса, ојкања, глувих кола, али и на класичне кореографије из свих српских крајева.
• КУД „Вук Караџић“ Темерин: Постоји већ 48 година и у великој мери чува српско културно наслеђе са посебним освртом на војвођанско, али и крајишко порекло.

У овом делу ћемо приказати и колико сама општина подржава невладин сектор који се бави очувањем српског културног наслеђа. Тако смо истражили које пројекте је подржала општина Темерин и у којој мери овакви пројекти учествују у укупним давањима невладиним организацијама. Обзиром да општина нема издвојен конкурс за културно наслеђе, него има конкурсе подршке невладином сектору у више области, покушаћемо да истражимо ове параметре у наредној табели за 2025. годину.

Из ове табеле видимо да су значајна средства опредељена за очување српског културног наслеђа у општини Темерин у односу на укупна средства опредељена за невладин сектор, односно 7.304.000 динара од укупно 17.270.000 динара. То је у процентима 42,29% средстава за очување српског културног наслеђа у односу на укупна средства опредељена за невладин сектор.

КЉУЧНЕ КУЛТУРНЕ И ТРАДИЦИОНАЛНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Манифестациони календар општине Темерин обилује догађајима који директно афирмишу српско културно наслеђе кроз духовни, уметнички, гастрономски и завичајни аспект.

1. Дани Лукијана Мушицког

Ово је централна и социјално најзначајнија манифестација посвећена српској култури у Темерину. Организује се крајем јануара или током године у форми вишедневних свечаности поводом сећања на лик и дело једног од најобразованијих Срба свог времена – владике Лукијана Мушицког.

• Садржина програма: Манифестација обухвата свечане академије, научне скупове на којима учествују еминентни историчари и књижевни критичари, књижевне вечери, изложбе архивске грађе и старе књиге, као и наступе црквених хорова.
• Циљ: Ревитализација сећања на допринос Темерина српском просветитељству и националном препороду у 18. и 19. веку.

2. „Сиришко лето” и Очување солунске традиције

Сириг има јединствену историју као прво потпуно добровољачко насеље у Бачкој, формирано 1927. године од стране ратних ветерана (солунаца) из Првог светског рата. Манифестација „Сиришко лето”, која се одржава током јуна и јула, има снажан печат очувања овог специфичног наслеђа.

• Издвојени сегменти: Полагање венаца на споменик солунским добровољцима, историјски часови, изложбе фотографија и докумената из породичних архива првих досељеника.
• Фолклорни део: Смотра фолклора у Сиригу окупља десетине КУД-ова из Војводине и региона, приказујући прелаз од традиционалних крајишких игара до војвођанских кола, што рефлектује процес акултурације досељеног српског живља.

3. Дан колонизације (Бачки Јарак)

Како Бачки Јарак насељавају углавном породице из Босанске Крајине, ова манифестација представља аутентичан приказ нематеријалног културног наслеђа Срба из тих крајева. Одржава се током летњих месеци.

• Етно-садржаји: Централни догађај је такмичење у традиционалним народним вештинама (бацање камена с рамена, надвлачење конопца, скок у даљ), наступи мушких и женских певачких група које негују изворно певање „на глас” и ојкачу.
• Изложбе рукотворина: Жене из локалних удружења излажу ткане предмете, вез, традиционалне крајишке торбе (торбаре) и аутентична јела као што су крајишки сир, уштипци и цицвара.

4. Храмовне славе (Ивандан, Света Петка, Свети Георгије, Спасовдан)

Црквено-народни сабори представљају традиционални облик окупљања заједнице где се преплићу верски обреди и народно светковање.

• Спасовдан у Старом Ђурђеву (Темерин): Слава насеља коју прати литија кроз улице, свечана литургија, а затим велики народни сабор са културно-уметничким програмом испред храма.
• Ивандан у Сиригу (7. јул): Дан села и црквена слава. Поред верског дела, карактеристичан је обичај плетења ивандањских венаца од ливадског цвећа, што представља стари српски обичај који се овде брижљиво чува. На овај дан се организују и традиционалне коњичке трке или параде фијакера, што је типичан бачки обичај прихваћен од стране српског становништва.

5. Међународни фестивал пасуља – „Просто као пасуљ”

Иако је реч о гастро-туристичкој манифестацији општег типа која се одржава на Вашаришту у Темерину, она има снажан утицај на презентацију етно-наслеђа. Спој кулинарске традиције српског села и традиционалног гостопримства овде се манифестује кроз:

• Приказ старих заната (ковачи, грнчари, ткаље).
• Наступе тамбурашких оркестара који изводе традиционалне староградске и народне песме Срба у Војводини.
• Етно-базар где локални српски произвођачи излажу домаћи мед, ракију, вино и сувенире са мотивима Бачке.

НЕМАТЕРИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ, СТАРИ ЗАНАТИ И КУЛИНАРСТВО

Српско културно наслеђе у Темерину не чине само сценски наступи, већ свакодневни живот, вештине и обичаји који се преносе с колена на колено.

1. Очување војвођанске и крајишке кухиње

У општини постоји јасна дистинкција и упоредно очување два кулинарска правца унутар српске заједнице:

• Бачки српски сто: Карактеришу га јела попут бачке супе од мөрке (бисерке) са домаћим резанцима, кисели купус са сувим месом, штрудле са маком и орасима, те колачи на масти. Ова јела су централни део славских ручкова и недељних породичних окупљања.
• Крајишка трпеза: Заступљена у Бачком Јарку и Сиригу, базира се на качамаку, цицвари, печењу под сачем, домаћем кромпиру и сиру из мијеха. Локална удружења жена кроз кулинарске радионице спашавају ове рецепте од заборава.

2. Традиционални занати и домаћа радиност

Кроз удружења као што је Етно-клуб или разне секције унутар КУД-ова, старији мештани едукују младе о техникама:

• Златовез и бели вез: Карактеристични за свечане српске ношње из Бачке.
• Штрикање и ткање: Израда вунених чарапа и одевних предмета по узору на старе завичајне моделе из Динарских крајева.

САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Очување српског културног наслеђа у мултиетничкој средини као што је Темерин суочава се са неколико изазова, али и отвара јединствене могућности:

1. Интеркултурални дијалог: Српске манифестације у Темерину често посећују и суграђани мађарске националности, као што и Срби учествују у мађарским етно-фестивалима (нпр. Фестивал вина или Имендани). Ова синергија ствара специфичан „темерински културни код”.
2. Дигитализација баштине: Постоји све већа потреба за дигиталним архивирањем старих фотографија солунских добровољаца из Сирига и породичних стабала колониста из Бачког Јарка како би се материјал сачувао за будуће генерације.
3. Етно-туризам: Потенцијал лежи у спајању српског гастрономског наслеђа и традиционалне музике са туристичким потенцијалима Парка природе „Јегричка” и локалних чарди.

Општина Темерин представља богат мозаик у коме српско културно наслеђе заузима важно и витално место. Кроз институционални рад Културног центра, духовну мисију Српске православне цркве, ентузијазам КУД-ова и посвећеност удружења и појединаца кроз локалне манифестације, традиција се не посматра као музејски експонат, већ као жив и прилагодљив процес. Од солунског сећања у Сиригу, преко динарског мелоса Бачког Јарка, до дубоких просветитељских корена Лукијана Мушицког у Темерину, српска баштина на овом простору наставља да траје и да се развија, учвршћујући локални идентитет у 21. веку.

Чланак Српско културно наслеђе у Темерину се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

У Зборнику се налази 19 радова који се хронолошки протежу од времена краја 18. века и све до 90-их година прошлога века и одбрамбено отаџбинског рата у коме је српски народ на простору БиХ успио да створи своју државу Републику Српску.

Догађај је одржан у свечаној сали на Сајму завичаја и окупио је ауторе прилога, уреднике зборника, организаторе скупа и бројне заинтересоване посетиоце. Програм је почео кратким уводом модератора, који је присутне упознао са контекстом скупа одржаног у Јању — са научним циљевима, темама које су биле у фокусу и методолошким приступима учесника. Наглашено је да је скуп био мултидисциплинарног карактера, окупљајући историчаре, етнологе, демографе, правнике и представнике документационих центара, са циљем да се систематизовано и критички сагледају процеси сеоба, ратних сукоба и страдања српског становништва у Босанској Крајини.

Покровитељ овога зборника је Епархија бихаћко-петровачка, а на овом послу били су ангажовани историчари са Института за савремену историју у Београду, и професори  Института за хуманистичке друштвене науке Филозофског факултета у Бањалуци.

О Зборнику су говорили прота Бране Миловац који је говорио о страдању српскога народа на простору Јања и села која припадају Јањској области, историчар Немања Вујић са Института за савремену историју који је говорио о дешавањима у 90-им годинама на просторима Босанске Крајине и историчар Павле Орбовић који је говорио о миграцијама српског становништва са простора Босанске Крајине, Јањске висоравни у периоду од 1945. до 1948. године.

Говорници су у свом обраћању истакли рад и напор колективa у припреми публикације: прикупљање радова након скупа, рецензије, архивска верификација података и уређивачке интервенције које су обезбедиле научни ниво и јасну структуру текста. Представљене су систематизација прилога у зборнику: тематске целине које обухватају демографске промене и миграционе токове, анализе ратних операција и њихових ефеката на цивилно становништво, судбине интернирaних и прогнаних лица, као и обраду докумената, фотографија и мемоарског материјала који осветљава лична и колективна страдања.

Они су посебно нагласили значај архивских истраживања и коришћења непубликованих извора — локалних матичних књига, документа из војних и цивилних архива, сведочанстава преживелих и породичних збирки — који су омогућили дубље и конкретније анализе. Једна од важних порука представљања била је потреба континуиране документарне обраде и дигитализације грађе како би будуће генерације имале поуздан увиђај у демографске и историјске токове Босанске Крајине.

Аутори радова који су говорили на промоцији осврнули су се на неколико кључних ствари: први је демографски континуитет и прекиди — како сеобе у различитим периодима (економске миграције, организоване колективне сеобе, принудне миграције услед ратних дејстава) обликују структуру становништва и породичне судбине; други је документација ратних злочина и цивилних жртава, где су представљене методолошке дилеме у утврђивању чињеничног стања и бројчаних података; трећи је питање меморије и њено место у локалним и националним наративима — како се сећање чува, транспонује и понекад политизује кроз генерације.

Током презентације посвећене су и посебне секције зборника у којима су обрађене локалне приче и историје појединих месних заједница и породица, које пружају живу слику свакодневице и несрећа. Хронолошки распоред прилога омогућава читаоцу да прати развој догађаја — од претходних миграционих образаца и економских околности до специфика ратних акција и њихових последица по локалну популацију.

На промоцији су се огласили и представници завичајних удружења и невладиних организација, који су истакли практичну вредност зборника: у служби образовања, културне заштите и подршке процесима тражења несталих и пописивања жртава. Наглашено је да публикација може да служи и као ресурс за школске програме, локалне музеје и изложбене поставке, али и као документ који промовише дијалог заснован на чињеницама.

Публикација је изашла у штампаној форми и као дигитални изданак, чиме је омогућен лакши приступ научној и општој јавности. На Сајму завичаја посетиоцима је омогућено да прегледају примерке зборника, да разговарају са ауторима и да набаве публикацију. Интересовање је било значајно, нарочито међу младим истраживачима, студентима историје и етнологије, као и представницима институција које се баве архивском делатношћу.

Током разговора након званичног дела представљања, указано је на неке правце даљег рада: продубљивање компаративних истраживања о сеобама у западно-балканском контексту, примена савремених дигиталних метода у обради демографских података, те унапређење међународне сарадње у области истраживања ратних злочина и трагања за несталима. Саговорници су сложни да је неопходно наставити критичко и емпиријско проучавање периода који су означени великим потресима за локалне заједнице.

Закључно, представљање зборника „Срби у Босанској Крајини – сеобе, ратови и страдања“ на Сајму завичаја у Новом Саду представљало је значајну научно-просветну и културну активност. Публикација је остварила циљ да систематизује и учини доступним резултате научног скупа одржаног у Јању 2024. године, да подстакне даљу дискусију и истраживања, и да послужи као платформа за очување документације о судбинама људи и заједница у Босанској Крајини. У непосредном контакту са публиком, аутори и уредници су добили повратне информације које ће им помоћи у припреми будућих издања и пројеката, уз јасан циљ — да се историјске чињенице сачувају, систематизују и учине доступним следећим генерацијама.

фото: Драгана Бокун

Чланак ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА О СЕОБАМА, РАТОВИМА И СТРАДАЊУ се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Овај тродневни догађај, у организацији Завичајног удружења Срба „Коријени”, прерастао је оквире локалне смотре и постао важна регионална платформа за едукацију најмлађих. Обзиром да у нашем пројекту говоримо о очувању српског културног наслеђа у локалним заједницама, овај пројекат је прави пример који у очувању наслеђа, језика и писма спаја више локалних средина у једно срце које пише ћирилицом.

Овогодишње издање манифестације показало је изузетну географску и културну ширину. Сомбор је угостио ђаке и наставнике из неколико различитих средина, укључујући основне школе из Дервенте („19. април” и „Никола Тесла”), Оштре Луке, Санског Моста, села Козица, као и представнике српских заједница из Даља и Бијелог Брда.

Скуп је званично отворен у амбијенту Српске читаонице „Лаза Костић” у Сомбору, институције која сама по себи носи дубоку историјску тежину. Сама чињеница да деца са простора Републике Српске, Хрватске и Србије седе у истим клупама и такмиче се у лепом писању ћирилице, даје овој манифестацији снажан идентитетски и кохезивни карактер.

У Сомбору су се одвијале радионице, калиграфија, такмичење из најбољих састава и песама, вечерње журке, у Апатину сплаварења Дунавом и различити пријеми за децу.

Манифестација је пажљиво структурирана кроз спој едукације, уметности и туризма.

Централни део програма чинило је оцењивање ученичких свезака исписаних ћирилицом, где су најбољи радови награђени новчаним износима. Овај сегмент директно подстиче децу на неговање писмености у ери доминације тастатура.

Акција на Главној улици у Сомбору, реализована у сарадњи са Колом српских сестара, извела је ћирилицу у јавни простор. Грађани су под мотом „Знамо да не дамо” јавно исписивали поруке и честитке.

У Великој сали Скупштине општине Апатин је уприличен пријем за ученике и наставнике који учествују у традиционалној манифестацији, коју већ шеснаест година организује Завичајно удружење Срба „Коријени“ из Сомбора.

У име локалне самоуправе госте је поздравио заменик председнице општине Апатин Радован Ђукић, који им је пожелео пријатан боравак у граду и успешно учешће у програму посвећеном очувању ћириличког писма, српске културе и традиције.

Током пријема Радован Ђукић представио је гостима најважније знаменитости Апатина, богато културно-историјско наслеђе града, као и његове туристичке потенцијале. Након пријема и заједничког ручка, за учеснике је организована вожња бродићем „Апатинка“, како би се са Дунава упознали са лепотама града и његове околине.

Завичајно удружење ,,Коријени“ – Сомбор је носилац пројекта а Савез Крајишника партнер који је дочекао децу у Новом Саду где им је приуштен фантастичан обилазак почев од посете Храму Пресвете Богородице у Ср. Каменици, првој Српској школи у Аустроугарској из 1703, преко ручка у ресторану ,,Лабраса“, подно Тврђаве, и наравно, посета и разгледање Петроварадинске тврђаве.

Едукација је проширена ван учионице кроз обилазак знаменитости – од чувене слике „Битка код Сенте” у сомборској Жупанији, преко пловидбе Дунавом код Апатина, до финалне посете Новом Саду, Петроварадину и манастиру Велика Ремета на Фрушкој гори.

Одлична умреженост српских школа из држава у окружењу, јачање веза са матицом и очување српског језика и ћириличног писма су неки од главних ефеката овог програма. Критичка оцена ове манифестације недвосмислено упућује на то да је њен концепт племенит и неопходан. Иако спрега између језика и младих се данас примарно одиграва на екранима, Удружење „Коријени” ради изванредан посао у очувању аналогног, физичког писма кроз прелепо исписане свеске.

„Ћирилица пише срцем” је за својих 16 година постојања доказала да писмо није само скуп графема, већ живи организам који повезује људе. Подршка коју пружа Град Сомбор и укорењеност догађаја у локалној заједници чине ову смотру узорним моделом како невладине организације могу бити чувари капиталних културних вредности.  Да би ова лепа сомборска прича опстала и у наредним деценијама, биће потребно да срце које пише ћирилицом прокуца и у ритму новог, технолошког доба.

Чланак Ћирилица пише срцем у Сомбору се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Програм свечаности почео је пријемом гостију и традиционалним ломљењем славског колача уз присуство свештенства које је служило молебан и благословило окупљене. После интонирања химне Србије и Републике Српске, као и химне завичајног удружења „Нема раја без роднога краја“, како обичаји налажу, освештан је славски колач а овогодишњи кум Зоран Челик предао је кумство Александру Вујиновићу.

Емотивни моменат обреда праћен је тихом молитвом и интонирањем химне, након чега је уследио пригодан уводни говор председника Завичајне заједнице Милорада Ћопића . У свом обраћању председник је истакао значај очувања културних обичаја и веза са матичном земљом, захваливши члановима и сарадницима на континуираним напорима у организовању програма који негују успомену, језик и обичаје.

– Ми из Суботице желимо да пошаљемо јасну поруку – Дрина није граница, ми смо један народ. Истовремено, желимо да упутимо поруку мира, јединства и сабраности, са искреном молбом и жељом да мир завлада на овим просторима. Већ 34 године постоји Република Српска, и даље се боримо, чувамо и бранимо њену опстојност од свих спољашњих претњи. Многи су изгубили животе да би Република Српска могла да функционише – 26 хиљада храбрих људи уградило је своје животе у темеље ове републике. Ми, потомци тих људи, имамо моралну и историјску обавезу да чувамо успомену на њих и Републику Српску. На овај начин, обележавамо Дан Републике Српске, са поштовањем према жртвама и са надом у будућност у којој влада мир и јединство, рекао је, између осталог Ћопић.

Уследила су јавна обраћања позваних гостију. Представници локалне самоуправе и културних установа похвалили су рад заједнице, нагласивши њен допринос културној и друштвеној сцени Суботице. Посебно је наглашена улога удружења у повезивању људи, помоћи у укључивању младих и организовању образовних и хуманитарних активности. Говори су се такође осврнули на значај 9. јануара као датума који за припаднике Републике Српске носи снажан историјски и симболички значај, при чему је позван тон дијалога, међусобног поштовања и сагледавања будућности.

Посебну емоцију је изазвао генерал-мајор Милорад Ступар, који је као добровољац учествовао у многим биткама и стварању Републике Српске. Он је истакао да је овај дан посвећен и свима онима који су своје животе положили у циљу очувања огњишта, слободе и независности српског народа у Босни и Херцеговини, те додао:

„Веома је важно да спречимо поделе између Србије и Републике Српске под паролом „Дрина је кичма српског народа“. Овај празник се, истовремено, обележава и међу Србима у Црној Гори, имајући у виду њихову борбу за очување српског огњишта, али и у Северној Македонији. У Хрватској смо, нажалост, много тога изгубили управо због подела и међусобног неразумевања. Зато је порука јасна – потребно је да се ујединимо око културе сећања и поштовања свих оних који су своје животе дали за Републику Српску.“

И градоначелник Суботице Стеван Бакић честитао је празник суграђанима који живе ван завичаја, али и њиховој матици:

„Свим грађанима Републике Српске честитам 34 године постојања – године истрајности, поноса и борбе за очување имена, идентитета, вере и традиције. Настала у тешким и бурним временима, грађена уз многа оспоравања, Република Српска је од свог настанка окренута миру, заједништву и стабилности, остајући један од стубова сигурности у региону. – поручио је Бакић и додао да су овакви скупови и обележавања прилика да се подсетимо снажних и нераскидивих веза које повезују српски народ, без обзира на то где живи, као и заједничких вредности које нас обавезују на одговорност, мудрост и посвећеност будућим генерацијама.“

Културно-уметнички програм био је саставни део свечаности: чланови извођачких секција удружења и гостију извели су народне песме и игре, а програм су употпуниле и рецитације о темама родног краја и историјских вредности. Посебну пажњу привукле су песме и мелодије из Републике Српске које су пробудиле носталгију и позитивну емоционалну реакцију публике.

Током свечаности, додељене су и симболичне захвалнице појединцима и партнерским организацијама које су у протеклом периоду допринеле активностима Завичајне заједнице — било кроз волонтерски рад, финансијску подршку или организовање заједничких програма. Нагласио се значај међугенерацијске сарадње: старији чланови преносе знања и сећања, док млађи снажно учествују у реализацији догађаја и дигиталној промоцији послова заједнице.

У беседама је посебно наглашена улога вере, породице и језика у очувању националног идентитета. Свештенство је позвало на молитовно сећање на погинуле и преминуле, као и на међуљудско помирење и солидарност. Наглашена је и активна улога заједнице у помагању социјално угрожених породица, организовању прикупљања хране, гардеробе и других облика подршке угроженим категоријама.

Овогодишње обележавање било је уприличено и као прилика за дискусију о будућим иницијативама: планови укључују наставак културно-образовних програма, јачање сарадње са институцијама у Републици Српској, те организовање тематских трибина и изложби које повезују младе у дијаспори са њиховом историјом и наслеђем. Истакнут је и важан задатак привлачења млађих чланова у управљачке и организационе процесе ради дугорочне виталности удружења.

Свечаност је завршена неформалним дружењем уз традиционална јела и разговоре о личним сећањима, породичним причама и плановима за годину која је предстоји. Присутни су оценили да је програм био садржајан, достојанствен и добро организован, те да остварује примарну мисију Заједнице — да буде место окупљања, подршке и неговања завичајних веза.

Закључно, традиционално окупљање Завичајне заједнице „Република Српска“ Суботица 9. јануара 2026. године потврдило је снажну везу међу припадницима завичаја и њихову посвећеност очувању културног и духовног наслеђа. Догађај је био пример како локалне заједнице у Војводини могу да буду стубови културне истрајности, међуљудске подршке и организационе стабилности у корист будућих генерација.

Фото: subotica.com

Чланак СВЕТИ СТЕФАН У СУБОТИЦИ се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Догађај је отворио директор Библиотеке Дамир Васиљевић Тоскић, поздравивши публику и истакавши значај издавачке делатности локалног културног центра у подршци савременој поезији. У уводној речи директор је похвалио продуктивност ауторке и актуелност темељних мотива збирке, нагласивши да таква издања обогаћују културни живот града и шире.

Уредик Пакрачког декрета Стојан Продановић уручио је Гордани књижевну награду Пакрачки декрет за допринос његовању културе памћења крајишких Срба и за годишње осстварење у области књижевности.

Ауторка је, у кратком обраћању, представила мотиве који су је покренули да напише „Њене олује“. Гордана Мартиновић Вујановић говорила је о поетској инспирацији која потиче из интимних искустава, породичних успомена и посматрања савременог света — о љубави и губитку, женским искуствима, пркосу и нежности, као и о трагању за смислом у временима личних и општих немира, објаснивши да нису све песме аутобиографске. Она је нагласила да ће читаоци препознати осећај жала и туге за остављеним завичајем, али да ту има и  рефлексивних, социјалних, родољубивих, љубавних и дескриптивних пјесама.

На промоцији су говорили књижевница са опусом од преко двадесет објављених књига, Милена Северовић и професорка српског језика и књижевности у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови Александра Витас која има објављен роман Озбиљне приче Сањалице Маштарић, награђен управо од Градске библиотеке у Руми.

У дискусији која је уследила, они су поделили утиске о стилу и емоционалном утицају песама. Похвалиле су искреност гласа у песмама и његову способност да, кроз конкретне детаље, отвори простор за универзална питања егзистенције и односа.

Наслов књиге подсећа на страшни егзодус Срба поткрај ХХ вијека и несумњиво збирком доминирају мотиви везани за тај догађај, али присвојни придев у самом наслову ипак наговештава и нешто лично.

Може се рећи да је збирка ипак излив субјективних доживљаја, Горданиних емоција и стања проузрокованих погромом званим Олуја, али и многим другим ситуацијама које су је задесиле током живота.

Збирка „Њене олује“ објављена је у ограниченом тиражу уз пуну уређивачку и дизајнерску подршку локалног издавача. Наведен је и библиографски оквир дела, као и података о илустрацијама и графичком обликовању које системски надограђује тематску стратегију збирке. Присутни су такође информисани о доступности књиге у библиотеци и код дистрибутера.

Након формалног дела, уследио је коктел и сесија потписивања књиге. Ауторка је у разговору са читаоцима, на потписивању и током неформалног дружења, додатно образложила поетска решења и одговарала на питања о процесу настанка стихова, личним преферанцама у књижевности и плановима за будућа издања. Многи посетиоци оценили су да је сусрет пружио дубљи увид у контекст збирке и животни пут ауторке.

Организатори су најавили да ће збирка бити предмет књижевних вечери и у другим местима у Покрајини, као и да ће у наредним месецима бити објављени појединачни есеји и критике у стручним часописима. Такође је истакнута могућност да се делови збирке уврсте у програме локалних књижевних фестивала и школских активности које промовишу савремену поезију.

Промоција „Њених олуја“ протекла је у свечаној, али и интимној атмосфери, и потврдила статус Гордане Мартиновић Вујановић као значајне савремене гласнице у српској поетици. Збирка оставља снажан утисак на публику и најављује даље књижевне кораке ауторке, док сама библиотека наставља да буде важан простор за одржавање дијалога о књижевности и култури у Руми.

Горданине стихове је надахнуто говорила Ана Вујановић, студент Правног факултета у Новом Саду, а најемотивнију реакцију су изазвали стихови песме  Био један човек. Преносимо је у целости:

БИО ЈЕДАН ЧОВЕК

Био један човек

у исто време од меса и камена,

широких  стопала и дланова,

разгрћући шибље сигурно корачао

на земљи ђедова,

која га је у утробу своју

жива  укопала.

Кад хода, дамарима планете погађа ритам

и гази кораком дивљим,

у исто вријеме кротак и питом.

Био човек јаких рамена

и плећа као планина

која га је братом звала,

над судбином својом и његовом плакала

кад је одлазио.

Био човек као душа,

срце му лавље,

као стена јаке воље,

такав по рођењу, од давнина.

Из груди би ти срце дао

само да ти не би пао,

да не би стао, да не би отишао.

Био тај човек чврстих вилица

и румених јагодица

на поштеном лицу.

Био човек широког осмеха

од кога су се траве њихале,

са њим су се и птице и срне смејале,

на том осмеху озебле душе

кравиле и грејале.

Био један човек,

очи му се смејале дубоке

као странице књиге мудре, пророчке

давно записане, староставне.

Кад говори, као да пева,

а брда се разлежу од тог гласа,

душу своју ти отвори,

не оклева ни сузу да пусти

из осећаја својих вековних густих.

Нема тога пред чим је устукнуо,

није се устезао ни себе штедио.

Летео је, певао, шале збијао

и веровао

иако му још у колевци говорише

како је живот зао.

Мучио се тако, радио, стварао,

рађао, одгајао и подизао,

преко главе се превртао

и најмање на себе мислио,

као пас био веран гају, ливади,

мислио да имање највише воли.

Ни свестан није био

да је понос још више волео,

да би због њега и кућу оставио.

Тај је човек био, па отишао,

крик му се у грлу заглавио,

пред ништавилом

и неправдом се престравио,

отупио, скаменио, саблазнио,

човека у себи проклео.

Како је тада јаукнуо,

никада више јаукати није престајао,

више није певао, није се смејао.

У неку нову кућу ексере ударао,

а чинило се да судбину удара

због оних ливада,

шљивара и гудура

јер га је шибала,

јер му је мач у груди забијала,

кичму тежачку до земље савијала,

злобно му се у очи смејала

у ратовима крв проливала,

мецима широке груди начињала,

па их онда видала

да би опет имала шта да раздире.

Био један човек који је плакао

кад би се понеки пут

на оно старо, зарасло,

заспало огњиште враћао.

Идући тамо дах је губио

и тешко дисао,

идући слике детињства пребирао,

како је као ђак

око  школе јаблане садио,

па како се кући примицао,

корак отежао,

за камење путем запињао,

падао, устајао.

Само се једном надао,

да никог не затекне,

да може да викне,

брда да прихвате његов крик

као кад се стена руши

или риче рањени бик.

Радо би легао ту на земљу ђедова

кад би знао само

да се више никад устати неће,

ма не треба му ни свећа ни цвеће.

Никада сунце не видео више,

ни зору, ни пролеће!

Нек труне ту довек

јер ту је био један човек.

БИОГРАФИЈА

ГОРДАНА МАРТИНОВИЋ ВУЈАНОВИЋ, рођена 9. јануара у Глини 1973. године. Основну школу је завршила у Великом и Малом Градцу, а средњу школу, смјер природно-математичка гимназија ЦУО Лука Бачак у Глини. 1992. године је уписала Филолошки факултет у Београду са сједиштем у Петрињи, смјер српски језик и књижевност. Након Олује и егзодуса Срба 1995. године, обрела се у Војводини. Факултет наставља и завршава на Универзитету у Приштини одакле бјежи у избјегличкој колони Срба 1999. године. Запослена је од 2000. године у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови као наставник српског језика и књижевности гдје је похваљивана и награђивана за свој рад и допринос образовању и васпитању. Повремено се бави лектуром и коректуром текстова.

Издала је три збирке поезије:  КУПИЋУ ПТИЦУ, Граматик (2022), Шаренило сенке багрема, Граматик (2023)  и Њене Олује, Нова артија/Нова поетика 2025. Уврштена је у збирку поезије ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ, Удружење књижевника Крагујевца, 2023, у збирку прича (НЕ)СТВАРНО И (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНО: ПРИЧЕ ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, Порталибрис, 2024. и у зборник родољубиве поезије „Успомене као опомене – Звона Кошара и Паштрика“, Удружење „Перјаник“, 2025.

ФОТО: Градска библиотека Атанасије Стојковић Рума

Чланак ЊЕНЕ ОЛУЈЕ У РУМИ се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Домаћин скупа, Добривоје Рибић, председник Удружења грађана „Пећи код Кључа“, пожелео је добродошлицу присутнима и у уводној речи подсетио на основну сврху сусрета: неговање сећања, јачање међугенерацијских веза и међусобне подршке. Он је истакао да су сусрети место где се размењују породичне приче, архивски документи и фотографије, те да се из тих извора често рађају пројекти локалне историографије и културног наслеђа овог краја.

Један од централних сегмената био је панел сећања: више учесника је пред публиком поделило личне приче о животу у Пећи пре и током сусретања са несрећама прошлог века — депортацијама, миграцијама и изгубљеним имовинским траговима. Триминутне анегдоте и емотивна присећања на конкретне улице, кафане и суседе пробудили су снажну носталгију у сали, а старе породичне фотографије додатно су појачале атмосферу.

Оваква окупљања имају посебан значај за људе расељене из завичаја, јер представљају прилику да се сачувају идентитет, обичаји и културно наслеђе, али и да се млађим генерацијама пренесе осећај припадности и заједништва. Пећанци су и овога пута показали да Пећи нису само топоним, већ трајна веза која се негује кроз сусрете, завичајну песму и пријатељско дружење.

Повод за окупљање било је и представљање рада новооснованог Удружења грађана „Пећи код Кључа“, које је основано 29. марта 2025. године у Новом Саду. На оснивачкој скупштини за председника удружења изабран је Добривоје Рибић, а усвојен је и план и програм активности за период од априла 2025. до априла 2027. године.

Поред културних садржаја, удружење планира активности усмерене на обнову села, освећење цркве и организацију спасовданске свечаности. У плану су и посета спомен-обиљежју у Врпољу поводом Илиндана 2025. године, подршка иницијативи за подизање споменика жртвама Другог светског рата из села Пећи, као и традиционална окупаљње Пећанаца у новмебру.

Културни блок програма обележила су традиционална музика и поезија: вокални састав Изворна певачка група „Пећи у срцу“ изводио је старе песмеиз Босанске Крајине и села Пећи, док су и остали извођачи оживели епске мелодије и приче везане за регионалну историју. Након формалног дела, уследило је дружење уз вечеру са специјалитетима из крајишке кухиње — сарме, пите и домаћи колачи били су прилика за даље разговоре и размену рецепата и успомена.

Током скупа, неколико учесника указало је на потребу систематске подршке институција за очување материјалног и нематеријалног наслеђа Пећанаца — од финансирања пројеката документације до укључивања теме у школске програме и музејске поставке.

Овом завичајном дружењу присуствовали су директор Фонда за избегла и расељена лица и за сарадњу са Србима у региону Александар Ђедовац, представници Удружења Кључана Нови Сад, Удружења Кључана из Приједора, Удружења Змијање из Каћа, Културне заједнице Крајине из Београда, као и многи гости и пријатељи.

Сусрети су окончани традиционалним колективним песмама и заједничким фотографисањем, уз договор да се следећи сусрет одржи у новембру 2026. године и да буде проширен изложбом архивских материјала. Организатори су захвалили свима на доласку и позвали заинтересоване да се прикључе будућим активностима и пројектима који имају за циљ очување сећања и културне баштине Пећанаца.

Чланак СУСРЕТИ ПЕЋАНАЦА У КАЋУ се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".

Престоница Херцеговаца у Србији, како је многи називају, односно мало војвођанско место – Гајдобра била је право место за промоцију једне овакве књиге и показала раскош камене воље и истрајног и преданог рада. Обзиром да се након Другог светског рата у ово бачко место доселило 66 породица управо из овог дела Херцеговине, ово књижевно вече посвећено Дабру је имало посебну симболику.

О књизи проф. др Миленка Кундачине „Дабар – од старог вијека до 1941. године” говорили су др Јово Радош, редовни професор, Горан Лучић, уредник портала „Слободна Херцеговина”, као и сам аутор.

Аутор монографије, проф. др Миленко Кундачина, представио је кључне теме и мотивацију за написану целину. Проф. Кундачина је објаснио да је „Дабар“ резултат дугогодишњег истраживања архивске грађе, теренског рада и интердисциплинарног приступа који обухвата историју, етнографију, културу и природне одлике подручја. Посебан акценат у монографији, како је указао, стављен је на развој сеоске заједнице, трансформације у пољопривреди, образовању и локалној привреди током XIX и XX века, као и на значај природног окружења за обликовање идентитета становништва.

Уредник портала „Слободна Херцеговина”, Горан Лучић, у свом обраћању је истакао нераскидиву везу два завичаја.

– Гајдобра је Херцеговина у малом, наша маслина из камена у бескрајној равници, која вјечно памти херцеговачко сунце и свој расадник крај мора. Овдје се сади и кува купус раштан, једе сир из мијеха, говори чисто херцеговачки и јаворове гусле држе поред свете иконе.

Ово предивно вече обогатио је јуначким стиховима гуслар Перо Вујовић из Куле.

Стручна презентација праћена је пројекцијом фотографија и докумената из монографије — архивских карата, старих фотографија Гајдобре, породица и значајних објеката — што је публици омогућило директан увид у изворни материјал који је послужио као основа за књигу. У монографији су, поред тематских целина о демографским кретањима и привредним делатностима, обрађене и теме локалне вере и обичаја, школства, као и судбине становништва у току ратних и политичких превирања.

Присутни представници академске заједнице похвалили су методологију аутора — систематично коришћење архивске и усмене грађе, критичко тумачење извора и упоредни приступ регионалним процесима. Оцена је била да монографија доприноси ширем разумевању места и улоге Дабра у оквиру окружења, али да има и вредност као референтни материјал за локалну историографију.

Монографија је опремљена богатом илустрацијом, библиографијом и индексираним регистром појмова, што олакшава њено коришћење у научном и образовном раду. Наглашено је да је публикација резултат сарадње више институција и појединаца, међу којима су локални архиви, библиотеке и приватни донатори који су омогућили финансирање штампе.

Промоцији су присуствовали и потомци познатих породица из Гајдобре који су указали на личне детаље и аспекте који су обогаћени у књизи. Неколико учесника је предложило и да се у наредним издањима додатно прошире теме о миграцијама у другој половини XX века, као и о односу заштите природне средине и локалног економског развоја.

На крају промоције, организатори су најавили доступност монографије у локалним библиотекама и могућност куповине преко издавачке куће, уз планове да се реализују и пратећи јавни програми — изложбе фотографија и предавања — како би монографија постала полазна тачка за даљу популаризацију локалне историје и културе.

Промоција је протекла у свечаном, али и ангажованом тону, са очекивањем да ће „Дабар“ постати основни референт за све који желе да сазнају више о прошлости овог дела Херцеговине.

Фото: „Слободна Херцеговина“

Чланак ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ „ДАБАР“ У ГАЈДОБРИ се појављује прво на УДРУЖЕЊЕ "СРПСКИ КРАЈЕВИ".