Књижевница из Старе Пазове, Милена Северовић, пореклом из Копривнице, објавила је збирку кратких прича „Кантарионова кошуља“ у издању Књижевног клуба „Пакрачки декрет“ из Руме.
Подручје Старе Пазове било је насељено још у доба праисторије. У доба Старог Рима било је део провинције Паноније са седиштем у оближњем Сирмијуму.
Током средњег века ово подручје је више векова било на размеђи између Византије и Угарске. Последњих векова средњег века угарска власт се учврстила у овим крајевима. По попису из 1931. у Старој Пазови живело је 8536 становника, од чега су Словаци чинили 70% а Срби 20% становништва.
После Другог светског рата почиње нагли развој Старе Пазове, везан за прометност положаја и близину Београда и Новог Сада. У следећих 50 година ова локална војвођанска заједница добија обрисе правог града, гради се низ јавних здања и индустријских погона, као и стамбене зграде и нова стамбена насеља. Захваљујући томе, градско становништво се утростручује у следећих пар деценија и то махом досељавањем Срба из пасивних крајева Хрватске и Босне и Херцеговине, па се значајно мења и национална структура становништва.
У овим досељавањима, из Копривнице је у Стару Пазову дошла и јунакиња наше приче књижевница Милена Северовић. Ауторка која је свој животни и стваралачки пут везала за Копривницу и Стару Пазову, у издању Књижевног клуба „Пакрачки декрет“ из Руме, доноси нам збирку кратких прича „Кантарионова кошуља“. Реч је о делу које лековитошћу језика и оштрином запажања превазилази оквире завичајне књижевности.
Милена Северовић, препозната у књижевним круговима као ауторка истанчаног сензибилитета, у својој новој књизи „Кантарионова кошуља“ мапира духовни простор између два своја завичаја – оног изворног, подравског, и оног усвојеног, сремског. Издавач овог дела, Књижевни клуб „Пакрачки декрет“ из Руме, још једном потврђује своју улогу у афирмисању књижевности која негује традицију, али се не либи суочавања са савременим егзистенцијалним питањима.
Већ из самог наслова наслућује се централни мотив – кантарион, биљка позната по својим лековитим својствима, постаје симбол за „кошуљу“ коју човек облачи како би заштитио своју рањивост. Северовићева кроз кратке прозне форме гради мозаик судбина, обично малих људи, чије су трагедије и радости овековечене пажљиво бираним речима. Њен стил је концизан, али сочан, прожет архаизмима који причама дају патину аутентичности, али и универзалности.
Кроз 26 прича она говори о периоду пред распад Југославије и током ратних сукоба у Хрватској и преноси доживљаје које треба памтити. Описује људе које је познавала, са којима се дружила, о којима је некада слушала приче старијих, па су ликови њена бака, лепавински игуман Гаврило, народни хероји и борци, свештеници, учитељи, избеглице и њихове судбине и слично. Говори и о својој породици али описује и прадедов златни сат, кофер судбине који пакује бежећи из родног града, нове комшије у Срему, косовски божур који је у Копривницу стигао у Великој сеоби, а пре 30-ак година постао део избегличког пртљага, па сада у Србију и даље цвета. Збирка „Кантарионова кошуља“ кроз приче попут „Мирис суве траве“ и „Пазовачки петак“ истражује теме сећања, носталгије и укорењености у подравском и сремском миљеу. Ова дела спајају фрагменте свакодневице са елементима магијског реализма, нудећи снажне емотивне портрете живота у равници.
Сумирајући утиске, збирка се може поделити на неколико тематских целина:
- Егзодус и носталгија: Ауторка мајсторски обрађује тему губитка дома. Њени ликови носе „невидљиве кофере“ успомена који су често тежи од онога што су заиста успели да понесу. Копривница овде није само топоним, већ изгубљени рај који се реконструише кроз мирисе и звукове.
- Женски принцип: Ликови жена у овој збирци су стубови опстанка. То су баке, мајке и сестре које „видају ране“ (кантарионом, молитвама, ћутањем). Северовићева избегава патетику, бирајући уместо ње дубоку емпатију.
- Језичка бравурозност: Највећа вредност ове збирке лежи у језику. Ауторка користи локализме и дијалектске облике на начин који не омета читање, већ га обогаћује, стварајући специфичан звучни пејзаж.
Можда збирци недостаје јасније заокружена поента, остављајући читаоца у стању недоречености које може бити схваћено као уметничка намера, али понекад делује као скица за дужу форму. Ипак, ова условна „мана“ заправо подстиче читаоца на активно промишљање о судбинама које су само накратко искрсле пред његовим очима. Ауторка овом књигом оставља дубок траг у богатству српског културног наслеђа, а посебан печат даје то што долази из мање локалне заједнице и говори из те перспективе.
„Кантарионова кошуља“ је књига која се не чита у једном даху, већ се „пије“ на гутљаје, попут чаја од лековитих трава. Милена Северовић је успела да створи дело које је истовремено дубоко лично и широко препознатљиво. Ово је штиво за све оне који траже смисао у пределима сећања и утеху у лепоти писане речи.
