Како би објаснили која су то колонистичка места у Војводини и одакле су у њих досељени колонисти направићемо серију истраживачких текстова, табеларних и графичких приказа. Све у сврху пројекта „Српско културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ и да би сазнали које то културно наслеђе нам преносе и чувају.
Колонизациони процес трајао је у периоду 1920- 1941. и био је недовршени историјски процес дугог трајања прекинут распадом Краљевине Југославије априла 1941. године. У овом временском интервалу, на велепоседима земљопоседника градских и сеосюrх општина, банака, државних и црквених добара, најчешће на местима бивших велепоседничких мајура или у продужетку старих сеоских насеља, на подручју Баната формирано је 35 колонија у којима је уочи Другог светскоr рата живело око 30.000 људи, на нодручју Бачке 52 колоније у којима је живело близу 30.000 људи и на простору Срема 24 нова насеља у којима је крајем ЗО-их година 20. века живело око 9.000 лица. У Барањи је у процесу колонизације основано 7 колонија у којима је живело око 2.000 људи, а у Славонији 83 колоније са око 27.000 лица. Укупно око 100.000 људи било је насељено у тзв. северним крајевима Краљевине Југославије у 201 колонији у колонизационом процесу између два светска рата.
Пописи становништва из 1921. године рефлектовали су неповољну етничку слику за Краљевину СХС у Бачкој и Банату и појачавали инсистирање на неопходности колонизације ових крајева новој држави доказано верним становништвом (српским ратним ветеранима – добровољцима из динарских крајева СХС и српским оптантима из Мађарске). У Бачкој, према попису из 1921. године, живело је 260.988 Мађара (35,50%), 246.598 Срба и Хрвата (33,55%), 173.796 Немаца (23,64%), 30.933 Словака (4,22%). По угарској статистици из 1910. године, у Бачкој је било 145.063 Срба, а према статистици Српске патријаршије у Карловцима 1913. године 189.343 Срба што значи јужнословенско становништво у Бачкој није имало ни релативну већину, а да је српско становништво у Бачкој било у мањини. У Банату је, по попису из 1921. године, било 214.213 Срба и Хрвата (32,29%), 126.530 Немаца (23,20%), 98.471 Мађара (18,06), 72.377 Румуна (13, 27%), што указује да је и у овој регији српско становништво имало тек релативну већину.
Предуслов колонизације у тзв. северним крајевима било је спровођење аграрне реформе, а процеси колонизације и аграрне реформе међусобно су се преплитали и били међусобно условљени. Надеоба земљиштем српских добровољаца из Великог рата бивших аустроугарских држављана, произилазила је из одлуке српске владе од 17. марта 1917. године: ,,Југословенским добровољцима који се боре у српској војсци, ако су уврштени у ред бораца, даје се пет хектара земље, а ако су у реду небораца по три хектара. Југословенски борци не губе право на ову награду ни у случају ако би од добијених рана или тежих болести преминули као последица ратних напора, делимично или сасвим постали неспособни за војну службу.
У прилогу је табеларни приказ свих досељених у овој колонизацији у колонистичка насеља приказана по територијалној припадности данашњим општинама.
Као што можете видети, у табели се налазе и насеља у Барањи, а обзиром да ми у овом пројекту истражујемо само насеља у Војводини, сва друга колонистичка насеља ван Војводине смо обележили тамном бојом. Обзиром да нисмо нашли прецизне бројеве за Срем, набројана су само позната колонистичка насеља без бројева.
Подаци и делови текста кориштени су из књига др Милана Мицића и неколико књига о аграрној реформи 1920 – 1941. – др Николе Гаћеше.
