Како би објаснили која су то колонистичка места у Војводини и одакле су у њих досељени колонисти направићемо серију истраживачких текстова, табеларних и графичких приказа. Све у сврху пројекта „Српско културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ и да би сазнали које то културно наслеђе нам преносе и чувају.
Многи не знају да је осим колонизације 1945 – 1948. године била и колонизација после Првог светског рата и која је трајала од 1920. до 1941. године, а насељавани су махом српски добровољци из Великог рата углавном из динарских предела. Оба ова пресељавања су била под аграрним реформама, мада их неки историчари стављају и у политички контекст, али ми се нећемо тиме бавити у овом пројекту.
Историја колонизација јесте историја циљева и намера држава које организују велика премештања становништва, као и њихових економских друштвених, бирократских и организационих могућности и способности да те, вољом држава изазване покрете становништва, изведу на најбољи могући начин по интересе државе која колонизацију организује и по колонисту који је објекат колонизације, али који колонизационим чином постаје и субјекат историје на простору са којег долази.
Историја колонизације, међутим, јесте и историја колонисте као поједница, колонистичке породице или мале колонистичке заједнице, њихових људских хтења и упитаности, њихове интимне драме у мучном процесу сеобе из једног културно-историјског простора у други, често различитог од онога у којем је појединац, који се сели вољом и организацијом државе, живео.
Неочекивано стварање југословенске државе 1. децембра 1918. године, у тренуцима наглог завршетка великог ратног сукоба и распада четири традиционална царства (аустроугарског, немачког, руског, турског) и социјалне револуције која је буктала у Русији, нову југословенску државу довело је у стање несигурности и нестабилности дугог трајања у којем је она била изложена снажном социјалном врењу, међунационалним сучељавањима и територијалним оспоравањима територија од стране свих суседа сем Грчке. Аграрном реформом, покренутом „Претходним одредбама за спровођење аграрне реформе“ од 25. фебруара 1919. године, нова држава желела Је да умири сељаштво у земљи која је, по примеру бољшевичке револуције у Русији, хтела радикалну прерасподелу аграрног земљишта. Истовремено, аграрном реформом у тзв. северним крајевима (Банат, Бачка, Срем, Барања, Славонија) Краљевина СХС делимично је развластила крупан земљопосед који је био социјална, привредна и културна основа аустроугарске власти у тим крајевима. Земљиште ослобођено аграрном реформом наделила је локалном словенском становништву без земље или са мало сопствене земље ( Срби, Хрвати, Буњевци, Словаци) и у те просторе населила српске ратне ветеране – добровољце из динарских крајева Краљевнне, себи проверено одано становништво чином добровољства у светском рату и српске оптанте нз Мађарске као основно колонистичко ткиво које је требало да измени етничке односе који нису били у корист јужнословенског (српског) живља (Банат Бачка. Барања) и заштити несигурне границе ка Румунији. а посебно ка Мађарској, која је изражавала нескривене ревизионистичке амбиције према новоствореној држави.
Колонизациони процес трајао је у периоду 1920- 1941. и био је недовршени историјски процес дугог трајања прекинут распадом Краљевине Југославије априла 1941. године. У овом временском интервалу, на велепоседима земљопоседника градских и сеосюrх општина, банака, државних и црквених добара, најчешће на местима бивших велепоседничких мајура или у продужетку старих сеоских насеља, на подручју Баната формирано је 35 колонија у којима је уочи Другог светскоr рата живело око 30.000 људи, на нодручју Бачке 52 колоније у којима је живело близу 30.000 људи и на простору Срема 24 нова насеља у којима је крајем ЗО-их година 20. века живело око 9.000 лица. У Барањи је у процесу колонизације основано 7 колонија у којима је живело око 2.000 људи, а у Славонији 83 колоније са око 27.000 лица. Укупно око 100.000 људи било је насељено у тзв. северним крајевима Краљевине Југославије у 201 колонији у колонизационом процесу између два светска рата.
Пописи становништва из 1921. године рефлектовали су неповољну етничку слику за Краљевину СХС у Бачкој и Банату и појачавали инсистирање на неопходности колонизације ових крајева новој држави доказано верним становништвом (српским ратним ветеранима – добровољцима из динарских крајева СХС и српским оптантима из Мађарске). У Бачкој, према попису из 1921. године, живело је 260.988 Мађара (35,50%), 246.598 Срба и Хрвата (33,55%), 173.796 Немаца (23,64%), 30.933 Словака (4,22%). По угарској статистици из 1910. године, у Бачкој је било 145.063 Срба, а према статистици Српске патријаршије у Карловцима 1913. године 189.343 Срба што значи јужнословенско становништво у Бачкој није имало ни релативну већину, а да је српско становништво у Бачкој било у мањини. У Банату је, по попису из 1921. године, било 214.213 Срба и Хрвата (32,29%), 126.530 Немаца (23,20%), 98.471 Мађара (18,06), 72.377 Румуна (13, 27%), што указује да је и у овој регији српско становништво имало тек релативну већину.
Предуслов колонизације у тзв. северним крајевима било је спровођење аграрне реформе, а процеси колонизације и аграрне реформе међусобно су се преплитали и били међусобно условљени. Надеоба земљиштем српских добровољаца из Великог рата бивших аустроугарских држављана, произилазила је из одлуке српске владе од 17. марта 1917. године: ,,Југословенским добровољцима који се боре у српској војсци, ако су уврштени у ред бораца, даје се пет хектара земље, а ако су у реду небораца по три хектара. Југословенски борци не губе право на ову награду ни у случају ако би од добијених рана или тежих болести преминули као последица ратних напора, делимично или сасвим постали неспособни за војну службу.
У Бачкој је аграрном реформом било обухваћено 361.930 к.ј. земљишта, од чега су аграрни интересенти (њих 52.615)добили 192.462 к.ј. или 53,18% расположивог земљишта , што говори о половично спроведеној аграрној реформи, осујећеној под притиском велепоседника стручног јавног мњења и лелова политичких странака. Месни аграрни интересенти надељени су са 87.350 к.ј. или 45,39% од укупно надељеног земљишта, добровољци (локални и колонисти) са 53.465 к.ј. или 27,78% надељеног земљишта, колонисти оптанти, аутоколонисти надељени су са 14.793 к.ј. или са 7 ,69% надељеног земљишта. Аграрном реформом обухваћена су 84 поседа физичких лица, 76 поседа политичких општина, 16 црквених поседа, 15 државних добара, 5 заклада, 3 урбаријалне заједнице.
У Банату је аграрном реформом обухваћено 210 поседа изнад 200 к.ј, укупне површине 444.603 к.ј, од чега је издељено аграрним интересентима 207.856 к.ј. или 47,13% расположивог земљишта. Обухваћено је 69 поседа физичких лица, 106 општинских поседа, 16 државних добара, 13 црквених поседа, 4 поседа банака. Земљиште у Банату надељено је месним аграрним интересентима ( 100.232 к.ј. или 48,21 % надељеног земљишта), добровољцима, локалним и колонистима (77.042 к.ј. или 37,09% надељеног земљишта), колонистима, аутоколонистима и оптантима (27.312 к.ј. или 13,13% надељеног земљишта).
На простору Срема објекти аграрне реформе били су 61 велепосед са укупно 296.886 к.ј. земљишта, а аграрним субјектима издељено је 65.976 к.ј. и 1.325 кв.хв. или свега 22% земљишта обухваћеног аграрном реформом. Велепоседи обухваћени аграрном реформом били су поседи приватних лица, општински и градски поседи, црквени поседи и државна добра. Месни аграрни интересенти надељени су са 25.232 к.ј. земљишта и у питаљу је локално становништво Срема. Добровољци колонисти и месни добили су 31.458 к.ј. земљишта, колонисти, аутоколонисти, оптанти и избеглице 8.871 к.ј, а 414 к.ј. било је одређено као јавно добро. Укупно је било 20.270 аграних субјеката од чега 1.775 колонистичких породица (886 добровољаца, 730 колониста и аутоколониста, 139 оптаната и избеглица) или 8,67% од укупно земљом надељених породица.
Аграрна реформа била је дубок социјални и економски потрес у аграрно-поседовним односима на простору тзв. северних крајева и представљала је основу колонизационог процеса. Тек створена југословенска држава постављала је путем аграрне реформе и колонизације значајне националне и колонизационе циљеве, али су се аграрна реформа и колонизација суочавале са вишестраним оспоравањем од стране чинилаца који су били угрожени њеним спровођењем. Оспоравање је долазило од стране велепоседника чији су земљишни поседи били обухваћени аграрном реформом и колонизацијом, од стране националних мањина које су биле изостављене из процеса аграрне реформе (Мађари, Немци, Румуни), као и српског староседелачког становништва које је у колонистичком живљу видело конкуренцију за надеобу велепоседничке земље. Локалне власти у Банату, Бачкој и Срему заступале су интересе велепоседника и домаћег становништва; аграрне, судске и полицијске власти биле су симбиоза бирократских структура бивше аустроугарске државе и Краљевине Србије на које су различити чиниоци аграрне реформе и колонизације вршили често сучељене утицаје. Непостојање стабилног законског поретка у области аграрно-поседовних односа стварало је неред, доводило до компромиса сваке врсте, најчешће на штету новодосељеног становништва. У нестабилној држави, са неизграђеним државним структурама, у којима је део њих радио против државних и националних циљева, у дезорrанизованом процесу аграрне реформе и колонизације најрањивија популација била је колонистичка која је самим чином сеобе из једног културно-историјског простора у други доживела колективну трауму.
Насељено становништво у процесу колонизације (1920-1941) препознавало је улогу које му је југословенска држава наменила у колонизационом простору. Колонистички живаљ, пре свега насељени српски ратни ветерани – добровољци, имао је самосвест о својој улози и значају за новостворену државу у близини или дубини границе са Мађарском и Румунијом и у етничком окружењу које није јужнословенско (српско). Дописи колонистичких заједница вишим органима власти у периоду 1921-1941. године то осећање историјске мисије јасно су емитовали, а тако су их посматрале и власти.
Подаци и делови текста кориштени су из књига „Кућа и хлеб“ – др Милана Мицића и неколико књига о аграрној реформи 1920 – 1941. – др Николе Гаћеше.
