Највећи број досељеника у Војводину долази из Босанске Крајине и то углавном из редова српског народа са овог подручја. Демографска слика Војводине је доласком Крајишника драстично промијењена, највише колонизацијом послије Другог свјетског рата, али и доласком великог броја избеглих и прогнаних у ратовима деведесетих година прошлог вијека. Зато смо истраживали о менталитету, карактерним особинама и обичајима ове популације како би их што боље представили и упознали њихово културно наслеђе.
Писати о човјеку Динарцу, у исто вријеме је привилегија, обавеза, велики испит из познавања карактера и појавних облика испољавања склопа духа и свијести на поднебљу између мора и копна. У ту врсту подухвата може да се упусти само неко ко је од малих ногу склон посматрању, бављењу традицијом и активним обликовањем живота. И поред свега, нек читаоци одлуче колико достојна и ваљана се упуштам у изазов поменутог, све желећи да додам зрнце у мозаик претходника.
Велика имена антрополози, антропогеографи, етнолози… покушавали су да дају дефиниције о човјеку Кочићевог бунта и пркоса. Представнику менталитета између Шатора, Клековаче, Грмеча, Мањаче и Козаре. Почев од проте Петра Рађеновића, преко попа Милана Карановића, проф. Душана Никића и других. Но, код свију се запажа истовјетна нит, да је сурова природа одњеговала и сурове карактере који су само на око дрчни и одважни а испод оклопа су танане душе које пате у себи, носећи своје боли, невоље, стварне и умишљене побједе на други свијет заједно са уснућем.
Наш Динарац је рођен на планини или под планином и кротећи ћуди вр`овине љуте свико се с препрекама и недаћама живјети. Сналажљив, ћутљив – мислилац и виспрени витез за преживљавање и налажење брзих ријешења. Човјек од акције. Представник те бројне скупине не жали себе, даје се сто одсто кад је у питању допринос заједници, уређење живота, стицање угледа и остављање трага за будућа покољења.
Једном рјечју човјек Динарац је све оношто модерни човјек данашњице није. Јер је на дјелу разградња човјека, рашчовјечење. Окрутна клима, борба са муњама, горским звјерима, природним непогодама, љетњим жегама, августовским сушама… створила му је линије по челу, обајатила жуљеве на рукама и усјекла колијер-крагну кошуље у врат али, уисто вријеме, и разњежила срце према малим стварима, појачала љубав за ближње, вјеру у отаџбину, завичај, родитеље, сестре и браћу. Посебан однос горштак има за биљке и животиње, поистовјећује се са њима. Комуницира, савјетује се и одређене сматра за члана породице. Посебно је бригу водио о добрим воловима, коњима и псима. Јер су му савезници у опстанку. Док је краве и овце посматрао као хранитељице и мјеру егзистенције.
Знао је мој горштак црнчити и кулучити кроз прошлост, служити принудно којекаквог главара али је слобода императив његовог постојања. Равно дисању. Бунтован, правдољубив народ, којем су окови ломовима историје стављани на ноге непрестано. Сан о независности, правда и једнакост били су категорички императив горде природе. Што умије носити на лицу све неправде и усуде свог времена.
Крајишник је у већини, по спољашњем изгледу крупнијег стаса, изражене мускулатуре, веће главе, ширих рамена, израженије браде, изразитијег носа, вишег чела обично са годовима-линијама, којег су животни удеси створили, тамнијег тена због изложености атмосферским појавама. Хитар је, окретан и у 60-им годинама показује виталност и снагу. Склон дружењу до задње паре. Посједује генерално гледавши, доброту душе, све би дао и није склон подвалама. То се најбоље примјећује по презименима. Од свих кршевитих региона најмање лицемјерна презимена имају људи Босанске крајине. Што у преводу значи да нису ругалице, осветници и дволични.
Доброта и људскост једне регионалности најбоље се огледа кроз гостопримство и примање намјерника у кућу. Моји планинштаци су чували за госта све одабрано а много пута ускратили себи и породици задовољство залогаја, ради ,,образа“ и гласа куће. Ракија му је била лијек- апотека за све болести, обред за све поводе веселе и тужне и милошта за ,,закуцати на врта“ кад нешто затреба.
Ниједан посао није започињао без сјенчења крста испред свог лика десницом. То му је производ унутрашњег созерцања, богобојажљивости и вјере у небо. Иако вјерски непросвјећен, догматски је прихватао Бога и о свецима празновао. Славила се Крсна слава као највеће знамење предака. Нешто равно постојању, благослов куће и гарант за напредак. И то се славило по три дана са кумовима, пријатељима и зајменицима, тј. гостима код којих би домаћин одлазио на тзв.пиће. Три најјаче обредне институције су слава, збор и народна ношња. То је одавало домаћина, његов иметак и истицање у крају. Из породичних задруга регрутовани су од најспособнијих ауторитети који су имали снагу духа, физичку спрему и друштвени углед – домаћини.
Домаћин је и дан данас најјача социјална категорија, јер то звање карактерише појединца који је независан од система. ,,Мини уред“ како би рекли. Домаћин је морао имати ,,вочке (волове) јаке, упутне тежаке“. Именица ,,тежак“ одсликавала је човјека који се бави земљаним радовима, коме је гравитација под усправним ногама. Са својих 10 прстију напаћена душа је све остваривала.
То је родило у горштацима поноситост, што се и данас препознаје у много мањем облику, богом даровани су то насљеђе задржали. Тај неће запитати за помоћ па макар се довео до скапавања. Јер је за њега мољакање капитулација и издаја завјета. Достојанство и поштење су пратеће црте принципијелног карактера. Сваки је могао да по правичности буде судија, јер су му пристрасност и лажирање били страни, генерално гледајући. Није било кривог свједочења по цијену живота. Навешћу у прилог изнесеног да кум куму није отишао на укоп, јер у оскудним временима није имао литар ракије да понесе и преда покој души породици. Знао је да је то задње и сами га је живот болио али неће да се обешчасти па боље и патити и ићи празне душе у будућност. Е, такви људи су беџеви части и морала.
Није било псовке у јавном говору, сматрана је пропашћу и неваспитањем. Кад би ко рекао ружну ријеч бивао би презрен и укорен. Изопштен из заједнице на одређено вријеме. А да не спомињемо, распојасаност, разголићеност и било какву немјеру друге врсте. Тога није било ни у најави. Посебно су поштовани међуљудски односи у породичној задрузи, домаћинству састављеном из више породица у којем се старјешина, обично најстарији члан, за све питао. Доручак, ручак и вечера су почињали уз молитву ,,Оче наш…“, а за вријеме обједа није се ријеч проговарала, слично као данас у манастирима. Пошто је било више женске чељади, јетрва и снаша, уз свекрве и стрине била је подјела послова између њих, највичнија кухињи мјесила је хљеб и кувала за свију. Оскудна времена нису нудила изобиље, практиковано је јело из једне чиније с једном кашиком тзв. залагање и док се изређају сви, таман препоручен број пута би први сажвкао новаку тј. храну, прогутао и дошао поново на ред. Сталне активности и уздржни оброци формирали су здраве људе. Живјело се преко 100 година, а људи су претежно у дубокој старости односили све зубе у земљу са упокојењем. Слабо је било учених доктора, народна медицина по књизи Васе Пелагића, уз ракију, била је једина терапија, прва помоћ и третмани.
Старјешина би увече пред спавање распоређивао обавезе за сутрашњи дан, шта је коме у надлежности. Породице су биле бројне, жене би рађале од удаје па док траје репродуктивни период, неке сваке године, неке сваке или друге. Но била је присутна велика смртност, природна селекција је чинила своје, па је трећина остајала уживоту. Разне морије су наилазиле и односиле животе: куге, колере, грознице, тифуси, жутице… Ни преостала дјеца нису била лишена привређивања, доносили би дрва, чували ситнију стоку, припомагали при брању плодова и сл.
Феномен огњишта је култно наглашен. Налазило се на средини куће, на њему је ватра горела, биле окачене вериге, спремала се храна. Значило је за породицу шта и олтар за цркву, средиште суштине. Испод жара у пепелу запретани су кромпири а испод сача се пекао хљеб. Хране није било у палетама основе измишљања једног те истог јела, али су залогаји били слатки и благословени. Највише се јела пура, куруза, љевача, колачићи-уштипци, слатко млијеко-вареника, кисело млијеко, кромпир у чорби, печен и упржен, пасуљ, коприва, зеље…, јача домаћинства су имала пите, кајгане, сушене браветине… Повремено суве смокве, шљиве, о свецима јачим вино а о посту понекад риба из Далмације, Уне и Сане.
Владали су љубав и хијерархија по чину година. Није било поговора у старијег. Знало се гдје је добро успостављено домаћинство да ту све ,,иде брду и напретку“. Ријетко се ишло на високе школе, удаљеност градова и неимаштина су ограничавали таленте. А и старјешина заједнице је већински сматрао да је учење школе губљење времена. То је фактички лишавање једног члана заједнице од могућности привређивања уз још и издатак велики неколико година. Мада је било и промућурнијих који кад би осјетили капацитет потомка задруге нису жалили жртву и одрицање да добију чиновника. Негдје 60- те године 20.в. разбиле су мит о највећем успјеху тежачења, колективна савјест се окретала школи. Наши бистри умови, појединци, су пробијали лед, одлазили по свијету, школовали се и са привилегијама живота и титулом ,,господин“ служили узором саплеменицима. Брзо је чиста свијест прихватила преображај па је знало из исте куће бити по седморо синова с факултетима. Мушкарци су били провизорнији, то је одлика система, ишли су у војску и на школовање, а женска дјеца су млада отпочињала живот у новој заједници – удајом.
Од малих ногу дјеца су васпитавана да је само рад закон опстанка. Учени су разним радиностима рукотворног типа. Мушки рад са дрветом-дрвођељање. Прављење рактала-алата за косидбу (косишта, водијери, грабље, виле, коље за приносити навиљке, кључ за чупање стијена, стожина, шиљци, крошње засијено; јармови за волове,тељузи; преслице, вретена, чунци, витла, таре, брда,каце за купус, кашуне за брашно, столице, клупице (хоклице), пракљаче и лупатци за прање веша и разни украсни предмети.
Знали су се мајстори рукотворци и били чувени на далеко због,,златних руку“. Посебно су били цијењни радници ваљанице у сваком послу, тј. вриједни људи. На цијени су били и ковачи, који су ковали косе, плугове, мотике, ножеве, клинове, вагире и др. Народ је био довитљив, сналазио се.
Док су умјешне жене рукорадилице биле посебно истицане, плеле су прслуке, џемпере, терлуке (приглавке), чарапе, капе…, ткале торбе, торбаке, зобнице, бисаге, прегаче, ћилиме, тепихе, прње-крпаре…, канурале, везле бошче, дијелове одјеће, столњаке, креветњаке, преле, правиле платно од беза-сукна, лана, кетена, правиле душеке од вуне и сл. На прелима би боравиле, уз лампу, рукорад и сваку врсту шале и досјетке. Цуре вичне ручном раду лако би скренуле пажњу на себе, биле праћене од момачких погледа и пожељне за невјесте.
Р.С.М.
Пројекат „Културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ је подржало Министарство информисања и телекомуникација.
