Милан Вашалић – ГОРШТАК ИЗ ПАНОНИЈЕ

Шетајући равним Банатом, у посјети једном од фестивала традиционалне музике, зачух звук који ме врати неколико вијекова уназад. Почех да проживљавам тренутке којима физички нисам могао присуствовати. Створише ми се слике које нисам могао сагледати. Осјетих топлину и горштачки карактер предака. Бјеше то звук гајди на којима је Милан Вашалић стварао те слике давне прошлости остављајући завјештање будућим нараштајима.

Распитујући се, сазнао сам да је из равнице – Банатско Велико Село код Кикинде. Ипак, темперамент и емоција коју је неизмјерно дијелио са публиком, одавали су поријекло са крајишких планина – село Мокроноге код Дрвара. Како ми сам рече, управо су ти крајеви за њега велика радост и инспирација, а за њих га везују и бројне приче ђеда Милана Вашалића по коме је и име добио. Својом музиком и дјелом, он спаја неспојиво, кроти неукротиво и прави хармонију од мирноће и спокоја равнице у којој живи и суровости и темперамента планинских врлети прађедова.

Управо је и први инструмент који је засвирао био ђедова, својеручно направљена, дрвена свирала. Сада свира више од 12 инструмената, међу којима су 6 типова гајди, тамбуре, супељке, фруле, цеваре … А његова лична карта, печат и потпис су дипле, тај дивни, раскошни и звуцима богати инструмент, сав од душе и прича. Иако је интересовање младих за традиционалне инструменте све мање, Милан не посустаје и своје знање великодушно преноси свима који се заинтересују. Неки су и одрасли с њим и постали раскошни инструменталисти, а успио је да заинтересује и свог наследника – сина Вида. Или је то ипак у венама?11223636_883990781655642_303816980026739526_n

Милан почиње да се бави фолклором као играч у локалном КУД-у,  међутим његово занимање за народну традицију није могло да се задовољи само кроз програм КУД-а, те он убрзо почиње самостално да истражује народне обичаје, пјесме и игре. Бављење народном традицијом, остварује кроз три сегмента: као инструменталиста, кореограф и пјевач. Ипак временом постаје препознатљив као инструменталиста и то понајвише на гајдама и диплама. Колико је одмакао у свирању ових инструмената најбоље свједоче његови наступи са колегама из струке. Наиме, у Србији готово да не постоји ни једно значајније име у области традиционалне музике са којим није свирао и сарађивао. Поменућемо само неке од њих: Проф. др Димитрије Големовић, мр Бојана Николић, Биља Крстић и група „Бистрик“, Влатко Стефановски, Горан Бреговић, Мирослав Тадић, Ференц Тобак, Мајкл Билингтон, Стјепан Вечковић, Марта Шебешћан итд.Али није Милан познат и признат само код колега. Наступао је на бројним фестивалима у Србији, региону и шире: Magic Drones – San Francisco, Passalpas Katalonia – Spain, Edinburg Bagpipes Festival – Edinburg Scotland, Moscow Music – Moscow Russia, Предавање и концерт на Краљевској музичкој академији у Амстердаму, Фестивал гајдаша у Загребу, Фестивал мијеха Нерезине – Мали Лошињ, Црес, затим Златни опанак – Ваљево и бројни други.

15976957_1232389593482424_3778195404971746009_n

Могао би тако дуго набрајати његове наступе, али један се свакако издваја. То је учешће на Свјетском фестивалу гајдаша у Сан Франциску гдје је освојио Прву награду публике. Само Милан зна како је било тешко уопште појавити се на том фестивалу, а у таквој конкуренцији заслужити и такву награду – то мора да је величанствен осјећај.

Овај самоуки инструменталиста се труди, сваким дјелом свог бића, да отргне од заборава бројне инструменте који се све рјеђе могу чути. Та искрена посвећеност очувању народне традиције и музичко умијеће донијело му је и бројне награде. Побједник је првог циклуса такмичарске емисије „Шљивик“ на РТС и носилац титуле „Чувара народне традиције у категорији свирања на традиционалним инструментима. Као кореограф и инструменталиста на гајдама и диплама освојио је три пута за редом прво мјесто у Ваљеву на фестивалу „Златни опанак“ ( кореографије „Подгрмечко прело“, игре и пјесме из околине Босанског Петровца, село Колунић; „Чаројице“- обичај о светом Николи, село Пејићи, Приједор; Игре и пјесме Срба икаваца из околине Сиња, село Триљ). Један је од реализатора пројекта „ Очувања врличког кола и дипала“ као српске нематеријалне културне баштине, који треба да потврди и подржи Unesco. Овај пројекат је кроз своју личну кореографију са КУД-ом „ Крајина“ представио на фестивалу у Ваљеву и том приликом кореографија је освојила прво мјесто у категорији традиционалног фолклорног стваралаштва. Најмлађи је носилац Мајсторског писма за уметничко свирање гајди које му је такође уручено на поменутом фестивалу „Златни опанак“. Такође је и предавач на тему „Народна традиција као потреба савременог човека и традиционални модел васпитања у васпитно образовном раду са децом“ са наступима у Сиднеју и Паризу.

Заиста је тешко срести човјека који нам са толико страсти, љубави и искре у очима преноси дух предака. Са звуцима његових гајди, дипли и бројних других, помало заборављених инструмената, чујемо и жубор воде, шум планинских шума и осјетимо мирис поља и ливада. Овај усамљени сањар својим дјелом и страшћу буди исконска осјећања, упознаје нас са коријенима и самим собом, чини нас бољим људима.

Славиша Рујевић

14117968_1096066483781403_5676371903642922710_n17190940_1282562171798499_2659226309936448690_n17200873_1282562051798511_9091964397190490924_n

Нема коментара

Оставите одговор