– Данас је празник Сабор светог архангела Михаила – Аранђеловдан. Св. Арханђел Михаило, познат као Аранђеловдан, једна је од најчешћих српских крсних слава, заштитник српске краљевске лозе Немањића. Овај старешина анђела (весника) Божијих најчешће је представљан с теразијама, јер се верује да он дели душе на праведне и грешне. Од давнина су људи празновали анђеле Божије, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или их сматрали створитељима читавог видљивог света. На четири-пет година пре Првог васељенског сабора, одржан је Лаодикијски помесни сабор и тада је 35. правилом установљено исправно поштовање анђела. У време римског папе Силвестера и александријског патријарха Александра, установљен је овај празник архистратига Михаила и прочих сила небесних у новембру. Зашто баш у новембру? Новембар је заправо девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. А девети месец после марта узет је због девет анђеоских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је ових девет чинова у књизи „О небесној Јерархији“. У тој строгој анђелској хијерархији, војвода анђелске војске је архистратих Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао собом у пропаст. Међу анђелима влада савршена једнодушност и строга хијерархија у послушности нижих чинова вишим, а свих укупно светој Божијој вољи. Архистратиг Михаило сматра се живим светитељем.
1832.г. – Рођен је српски архимандрит и историчар Нићифор Дучић, председник Српског ученог друштва. Богословију је завршио у Београду, а општу историју, географију и филозофију студирао је на Сорбони. Учествовао је у Херцеговачком устанку Луке Вукаловића 1861. и 1862, потом пребегао у Црну Гору а 1868. прешао у Србију. Био је вођа добровољачких чета у српско-турском рату од 1876. до 1878, председник Врховног суда Србије и посланик. Сву имовину је оставио у добротворне сврхе – у Српској академији наука и уметности постоји његов фонд за награђивање историјских дела. Као следбеник Вука Караџића у „Српско-далматинском мозаику“, штампао је радове Вуковом реформисаном азбуком.
1844.г. – Рођен је српски лекар, писац и политичар Владан Ђорђевић, члан Српске краљевске академије, оснивач Српског лекарског друштва и Српског друштва Црвеног крста. У време краља Милана Обреновића, био је министар и премијер, али је емигрирао после веридбе краља Александра Обреновића с дворском дамом Драгом Машин. Написао је више дела из српске историје, романа, путописа и приповедака.
1869.г. – Рођен је српски правник и историчар Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, најзначајнији српски правни писац и теоретичар државе у 20. веку. У Лондону је у Другом светском рату 1942. и 1943. био председник емигрантске југословенске владе, а после рата је у одсуству осуђен на 20 година робије на процесу Дражи Михаиловићу. У свету је био изузетно цењен и сматран једним од највећих светских ауторитета у теорији уставног права, што илуструје и податак да му је француски председник Шарл де Гол послао Нацрт устава Пете републике, замоливши га да га проучи и оцени. Умро је 1958. у емиграцији у Великој Британији. Написао је мноштво студија и расправа. Дела: „О суверености“, „О држави“ (Основи једне правне теорије о држави), „Уставобранитељи и њихова влада“, „Светозар Марковић“, „Макијавели“, „Друга влада Милоша и Михаила“, „Влада Милана Обреновића“, „Уставно право Краљевине Србије“, „Уставно право Краљевине СХС“, „Вође Француске револуције“.
1902.г. – Рођен је српски сликар Марко Челебоновић, учесник Покрета отпора у Француској у Другом светском рату. Потом је био професор Академије ликовних уметности у Београду, дипломата, генерални секретар Савеза ликовних уметника Југославије и доживотни председник Међународног удружења ликовних уметника. Био је члан ликовних група „Облик“ и „Дванаесторица“. Снажно је утицао на генерације млађих сликара.
1981.г. – Умро је српски писац и историчар уметности и књижевности Милан Кашанин, пре Другог светског рата директор Народног музеја у Београду и Музеја кнеза Павла, а после рата Галерије фресака. Приповеткама „Јутарња и бдења“ и „Заљубљеници“ у српску литературу је унео атмосферу војвођанске паланке, романом „Пијана земља“ насликао је потресну причу о распадању породице, а студијом „Српска књижевност у средњем веку“ посегао ка коренима српске књижевне баштине. Остала дела: приповетка „У сенци славе“, роман „Трокошуљник“, критике „Савремени београдски уметници“, „Пронађене ствари“, „Уметничке критике“, „Привиђења“, есеји „Судбине и људи“, дела из историје уметности „Камена открића“, „Српска уметност у Војводини“, „Два века српског сликарства“, „Уметност и уметници“, „L’art yougoslave“.
Нема коментара