На данашњи дан 23.11.

1852.- Отоманско царство почело је рат против Црне Горе, да би казнило Црногорце због помоћи Херцеговцима у борби против Турака и спречило Црну Гору да постане кнежевина с кнезом Данилом Петровићем на челу. После одбијања Црне Горе да се преда, Турци су кренули ка Цетињу са 25.000 војника у намери да разбију црногорску војску од око 9.000 војника, али су се повукли после интервенције европских сила – Русија и Аустрија издејствовале су прекид борби у фебруару 1853. Из рата је Црна Гора, мада материјално исцрпљена, изашла морално ојачана, а независност је изборила и успоставила границе према Отоманском царству после победе над турском војском у бици на Грахову 1858.

 

1853.- Умро је српски лекар и културни радник Јован Стејић, који је у духу рационализма 18. века гајио култ разума и проповедао етику врлине, рада и дужности. Студирао је у Пешти и Бечу и потом био лекар у Шапцу, Крагујевцу и Ваљеву. После штампања једне књиге у којој се служио новим правописом Вука Караџића, сукобио се с кнезом Милошем Обреновићем и отишао из Србије. По повратку 1840, постављен је за начелника санитета, затим за секретара Државног савета. У филозофским списима нападао је верски фанатизам. Написао је стручну критику Вуковог превода „Новог завета“.

 

1855.- Рођен је српски писац Стеван Сремац, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности. Писао је духовите приповетке из провинцијског живота у којем је нашао старинску атмосферу, поетску нежност, хумористичке заплете, а под насловом „Из књига староставних“ издао је поетизоване приповетке из народне историје. Остала дела: драме „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“, романи „Поп Ћира и поп Спира“, „Вукадин“, политичка сатира „Луминација на селу“.

Стеван Сремац

1863.- Патентиран је поступак за прављење фотографија у боји.

 

1881.- Рођена је српска књижевница Милица Јанковић, која је сликарску школу завршила у Београду, где је била наставник цртања. Дела: збирка приповедака „Исповести“, романи „Пре среће“, „Плава госпођа“.

 

1909.- Рођен је југословенски револуционар и политичар српског порекла Александар Марко Ранковић, потпредседник СФРЈ и члан најужег руководства владајућег Савеза комуниста Југославије до смењивања са свих функција 1966. После завођења Шестојануарске диктатуре 1929, осуђен је на шест година робије због илегалне комунистичке активности, а 1940. је постао члан Политбироа Комунистичке партије Југославије. У Другом светском рату је руководио припремама за устанак против окупаторске немачке војске и нацистичка полиција Гестапоа ухапсила га је у Београду крајем јула 1941. После хапшења је зверски мучен и потом пребачен у болницу ради лечења, где је држан под стражом, али је ослобођен смелом акцијом београдских скојеваца. Као организациони секретар КПЈ и члан Врховног штаба партизанских јединица, основао је 1944. службу безбедности под називом Одељење за заштиту народа (ОЗНА). После рата је био министар унутрашњих послова и потпредседник савезне владе. На Четвртом пленуму Централног комитета СКЈ 1966. на Брионима, југословенски председник Јосип Броз оптужио га је за злоупотребе Службе државне безбедности и „групашку и антипартијску делатност“. У складу с комунистичком праксом политичких обрачуна, исконструисане оптужбе су прихваћене, иако нису биле поткрепљене уверљивим доказима, па је Ранковић смењен са свих функција. Његова сахрана 1983. у Београду, којој је присуствовало више од 100.000 људи, веома је узнемирила комунистичко руководство Југославије, које је у томе видело знак буђења „српског национализма“.

Вести данаКултура сећања

Александар РанковићБитка на ГраховуЈован СтејићМилица ЈанковићСРПСКИ КРАЈЕВИСтеван Сремац

Оставите одговор