На данашњи дан 24.11.

– Данас је празник Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски – Свети Мрата. Стефан Дечански Немањић, син је краља Милутина, под чијом је владавином Србија осигурала премоћ на Балканском полуострву. После очеве смрти, у борби за престо надвладао је брата Константина и рођака Владислава, сина краља Драгутина, и крунисан је 1322. у манастиру Жича. Претходно је, после покушаја да збаци оца, делимично ослепљен и протеран у Цариград. При ослепљењу, јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао да ће му вратити вид. Провео је пет година у Цариграду као заточеник у манстиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазвао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година, свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах затим подигао храм Високи Дечани по којем је и назван Дечански. Победио је 1329. војску босанских феудалаца, а кад су Бугарска и Ромеја (Византија) склопиле војни савез против Србије, не чекајући напад потукао је Бугаре код Велбужда 1330. и осигурао превласт над Македонијом, што је учврстило Србију као најмоћнију силу на Балкану. Кад је под утицајем друге жене намеравао да престо остави сину из другог брака, прворођени син Душан га је збацио и затворио у град Звечан, где је задављен на данашњи дан 1336. године. Са светим Савом и светим кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које је дао српски народ.

 

1859.- Објављено је дело славног енглеског природњака и физиолога Чарлса Дарвина, „Постанак врста путем природног одабирања“, у којем научник разјашњава процес еволуције живог света и последице тог процеса.

 

1941.- У Другом светском рату почела је немачка офанзива на Ужице. Одступницу главнине партизанских снага бранио је Раднички батаљон и у неравноправној борби; пет дана касније је на брду Кадињача, 14 километара западно од Ужица, погинуло 180 бранилаца.

1954.- Прослављени српски и свјетски редитељ Емир Кустурица рођен је на данашњи дан 1954. године у Сарајеву.

За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на угледној Филмској академији у Прагу. Његов студентски филм „Герника“, снимљен према новели Антонија Исаковића, побиједио је на Фестивалу студентског Филма у Карловим Варима.

Tоком студија режирао је и два кратка филма – „Један дио истине“ и „Јесен“.

По завршетку студија, Кустурица се враћа у родни град гдје започиње професионалну каријеру на Tелевизији Сарајево. За телевизијским филм „Бифе Tитаник“, заснован на причи нобеловца Иве Андрића, освојио је награду за режију на националном Tелевизијском фестивалу у Порторожу.

У дугометражној играној продукцији дебитовао је 1981. године филмом „Сјећаш ли се Доли Бел?“, за који је награђен „Златним лавом“ на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм, као и наградама на Фестивалу југословенског играног филма у Пули.

Свој таленат показао је и у филму „Отац на службеном путу“ /1985/, који му доноси „Златну палму“ на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду америчке филмске академије „Оскар“ за најбољи филм ван енглеског говорног подручја.

За овај филм редитељ је добио награде „Златна арена“ и „Јелен“ на домаћим фестивалима, а међународна критика додијелила му је Гран-при за најбољи филм 1985.

На Филмском фестивалу у Кану 1989. године Кустурица је добио награду за режију филма „Дом за вјешање“ и специјалну награду „Роберто Роселини“.

Предавао је режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву од 1981. до 1988. године, а потом на Универзитету „Колумбија“ у Њујорку.

Први филм Емира Кустурице на енглеском језику био је „Аризона дрим“ /1993./ са Феј Данавеј, Џонијем Депом и Џеријем Луисом у главним улогама. Филм је награђен „Сребрним медвједом“ и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године.

Наредни филм, „Подземље“ /1995/, донио је Кустурици другу „Златну палму“ на Фестивалу у Кану.

Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добио је Сребрног лава за најбољу режију за филм „Црна мачка, бијели мачор“.

Филм „Живот је чудо“ појавио се у биоскопима 2004. године. За потребе снимања овог филма, изграђен је Дрвенград на Мећавнику. Српски и свјетски редитељ 2005. године био је предсједник жирија Канског филмског фестивала.

У париској опери Бастиља 26. јуна 2007. године изведена је његова панк-опера „Вријеме Цигана“, по мотивима филма „Дом за вјешање“. Исте године додијељен му је Орден витеза реда умјетности и књижевности, највише француско признање у области културе.

Године 2008. режирао је Филм „Завјет“ који је премијерно приказан на Канском фестивалу, а потом и документарни филм „Марадона“ о Дијегу Марадони.

Филм „На млијечном путу“ свјетску премијеру имао је 9. септембра 2016. године на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији, док је у Србији премијерно приказан 16. јануара 2017. године на „Кустендорфу“ на Мећавнику. Главне улоге у филму, поред самог редитеља Емира Кустурице, тумаче и славна италијанска глумица Моника Белучи и српска глумица Слобода Мићаловић.

Документарни филм „Пепе, један узвишени живот“, у режији Емира Кустурице, је прича о најсиромашнијем предсједнику на свијету. Филм је приказан у Главном програму 47. ФЕСT-а у Београду, а свјетску премијеру имао је на Фестивалу у Венецији. Овај филм отворио је и 12. Међународни филмски фестивал „Кустендорф“.

Недавно је снимио кратки филм „Јунаци нашег времена“ који говори о томе како је у сумрак људскости осванула нада да није све угашено и затрто, а да то показују појединци скучени по „неким ћошковима свијета који, за схватање савременог човјека, немају ништа, а у ствари имају све“.

„И док, по стиховима многих пјесника, сви тврде да траже човјека свијећом, Емир Кустурица је у свом окружењу нашао људе и не обасјава их свијећом, већ рефлекторима како би доказао, по ко зна који пут, шта значи бити човјек и то човјештво претворио у извор са ког ваља пити, чија се вода не да флаширати“, наведено је у опису новог филма прослављеног српског редитеља.

Кустурица је идејни творац два града – Андићграда и Дрвенграда. Добитник је европске награде за архитектуру „Филип Ротије“ 2005. године за Дрвенград на Мокрој Гори. Ову награду традиционално сваке треће године додјељује Фондација за архитектуру из Брисела и једно је од најцјењенијих белгијских и европских признања у области архитектонске културе.

Добитник је и низа ордена и признања, међу којима се посебно истичу Орден Светог деспота Стефана Лазаревића који му је Српске православна црква додијелила 2016.

Исте године указом предсједника Русије Владимира Путина додијељен му је Орден пријатељства за изузетан допринос у учвршћивању пријатељства између народа, за популаризацију руског језика и културе у иностранству.

Носилац је и Ордена „Италијанске звијезде“, које додјељује предсједник Републике Италије, а прошле године уручена му је Медаља за заслуге, коју додјељује предсједник Чешке Републике.

Емир Кустурица бави се и књижевним радом. Написао је и три књиге „Смрт је непровјерена гласина“ /2010/, „Сто јада“ /2013/ и „Шта ми ово треба“ /2018/.

Тренутно, Кустурица пише први роман под радним насловом „Злочин без казне“. Свјетло дана роман би требало да угледа у првим мјесецима наредне године.

Роман говори о Кости Калему, двадесетпетогодишњем режисеру, који снима рекламе у Њујорку, али није престао да се нада да ће једног дана режирати „Злочин и казну“ Фјодора Михајловича Достојевског.

Кустурица бројну публику широм свијета одушевљава и наступима као бас гитариста са својим бендом „Но смокинг оркестра“.

VestiКултура сећања

Емир КустурицаМратинданСвети МратаСРПСКИ КРАЈЕВИСтефан Дечански

Оставите одговор