Наслеђе и обичаји Крајишника у косидби и другим пословима

Косидба је посебан догађај јер је трајала најдуже временски. Косило би се од Видовдана до Велике Госпојине. Све је било подређено сабирању сијена, како би се стока у великим минусима извела из наредне зиме на траву прољећа.

 

Од битнијих послова привредног карактера издвајали су се: орање, косидба и жетва. Док је обезбјеђивање с дрвима за зиму, брање и складиштење плодова, печење ракије, свињокољ и сл, одмах уз наведено слиједило.

Чување стоке је била свакодневица и свака кућа је имала по једног чобана, видока, који је умио са стоком, да их с љубављу изводи до добре траве и воде, одмара-ладује с њима у шумарима и грмовима кад су врели љетњи дани, напаса их ујутро зарано и увече кад је сунце на заласку. Омладина-чобани би се састајали у пољу и на пашњаку, дружили би се, играли крмања- закошеним штапом, гуку с дрвета округлог облика, су гонили у рупу, затим варизања- керачима, варизе-љаве враћали би ,,серве“, тј. подигне је онај код кога је штап, набаци себи и удари да оде што јаче. Ако је спаринг-партнер дочека играло би се ко слободна одбојка даље, али је тешко са заклишеним штапом размјењивати ударце. Понеком би дјечаку матер ушила и крпењачу од старих ствари тзв. мркезина. Углавном би предмети из природе били реквизити за забаву. Надвлачење штапом, чија је дужина да га могу обухватити четири руке, и у сједећем положају, ногама упереним једне у друге свако би вукао себи. Јачи је онај младић ко превуче с дрветом другог на своју старну. Бацање камена с рамена било је популарно. Обично су виши растом момци са техником избачаја одбацивалаи. И скок удаљ из мјеста и из затрке-залеат се практиковао, као и ко колико може прескочити у вис, тј. скок у вис из мјеста и из затрке-залета.

Кад су људи почели одлазити у свијет, убрзо су шах и остале култивисане игре пристизале у завичаје.

Још су волови оличавали доброг домаћина, на њима се орало и вукла су се дрва за зиму, `ватани су у јарам, упаривани су и вукли су најчешће запрежна кола са точковима чији је обод био од гвожђа. Процијеп је служио кад је орање и брнање у питању а јармови, тељузи и штице кад вуку кола.

Све су то напорни физички послови који су обезбјеђивали егзистенцију и опстанак људи у тешким условима живота.

Орање се изводило у априлу. На висинама вегетација касни, па тек почетком априла се буде пупољци и земља се почиње загријавати а снијег је за ту годину напуштати. Мушки би извозили стајњак-гнојили њиве и долине, орали, брнали и подизали-ограђивали башче, а сијање и агротехничке мјере, плијевљење, окопавање, загртање, тркљање… припадале би женској чељади.

Косидба је посебан догађај јер је трајала најдуже временски. Косило би се од Видовдана до Велике Госпојине. Све је било подређено сабирању сијена, како би се стока у великим минусима извела из наредне зиме на траву прољећа. И чељад која су била на страни, 60-их, 70-их, 80-их, планирали би своје годишње одморе не за море и бању, већ за косидбу, да рођенима буду на руци и олакшају ту напорну радњу. Јест да је било тешко пробудити зору и освитати на ливади а увече подапињати себи од умора и помрачине кад се враћају кући. Али су то најљепши дани у животу савременика који су били учесници остварења на ливади и који памте. Данас је тешко и објашњавати новим генерацијама шта је то косидба а не да би прихватили и чинили исту. Кошење траве је врло напоран рад, то ради снага удружена са техником. Умјетничи спој вјештине. Добар косац није могао бити свако. То су били изузетно способни момци, виспрени, витешке оријентације. Старији су их од малих ногу учили клепати косу, оштрити и мавати по трави. Откивање косе је битно јер треба бити вјешт и знати је ,,отворити“ за траву, као и клепање косе тј. исправљање са клепцом на бабици искривљених милиметара од кртичњака, камена, грана и сл. Клепац је морао бити од видијума, врсте челика који има снагу – не криви се. Добар брус је увијек вриједио јагњета. Кад се косац намјери на брус иако је мање вјешт ливада пада. Врло је цијењен био косибаша. Момак који води косце а остали га прате. Имао је снагу и вјештину да би други уз све напоре остајали иза њега за пар стопа или корака. Тај делија је лако могао наћи дјевојку, у коју прстом упери, радо би му пошла, јер његов дар и способност гарантују јој извјесан живот и снабдјевеност добрима. На ливаду за доручак и ручак се доносила у повразачама храна. Повразача је посебно ткан предмет који омота лонац или шерпу, са упртама које се вежу из четири ћошка у чвор, за лакше узети у руку. Храна је била калоричнија, јер тежак рад иште масноћу и протеине. Људи би се толико умарали на ливади да постоји анегдота, како је неки косибаша од јурњаве и првања – увече при приласку кући рекао самару: ,,добра вече ђеде“. Дакле, умор му је и вид осјенчио.

Пшеница, зоб и раж су највише засијаване. И од Мале Госпојине би се чекали лијепи дани без кише и вјетра да се покосе ручно, у новије вријеме трактрором или косачицом, жита се сакупе у стогове и дотјерају на арман. Ту би претходно домаћин ,,ожуљао“ косом дјетелину – поник и на средину ударио стожер, а око њега поставио вршај, разбацано у круг жито. Коње би везао канапом за стожер а он канџијом ишао за њима и јурио их у круг да од силина корака поиспадају зрна из класја. Сламу би вршајци одвојили а зрна покупили. Послије би на вјетру пребацивали лопаром, овећом округлом лопатом да одвоје пљеву – ситне остатке од зрна с којим би пунили кашуне – овеће дрвене ковчеге у амбарима – намјенским просторијама за пољску новаку.

Печење ракије је више имало полусвечану форму, врсту радовања. Управо што финални ниво посла даје љуту жежу која весели уморне душе и показује мекане и опуштене природе. Већином би се скупљали око котла настасала и сеоски забављачи да додају и онако ватреној шљиви пријеторније приче. И што је требало се чути и што није, уз котао је и ракију лакше потекло. Дакле, опуштенија варијанта људи који су били лабилнији ментално а који су билипричалице са богатим животним искуством су долазили до изражаја. Било је много и ловачких прича, али су се људи забављали од напора наметнутог од живота мишићима и кичми. Котао је врста релаксације и да кажем, у тадашњим временима, и медиј чији се звук далеко чуо. У тим крајевима доминантна је шљива, уз мањи процентат јабуке. А људи су и од разних смјеса дивљих плодова покушавали добити што год мученице. Јер без те врсте новаке није било сигурности и утиска у домаћинсву.

Шишање оваца још је више дневни посао који изискује напор и посвећеност. Није ни мало једноставно савити кичму, ,,примирити“ јагње или овцу и с маказама у десници наруковати. Треба бити сконцентрисан, пазити да се не посјече кожа, да се руно не упропасти и тако у савијеном положају на великм Т поновити исто 20-30 пута,  мушки Бога ми и више.  Ишло се у испомоћ и немоћнијим породицама а и у замјену дневнице, тј. да неко окопава за шишање оваца, изгони ђубре-стајњак или помогне дрва резати, кречити и сл.

Резање дрва је такође посао који је заокупљао вријеме. Постојала су веће механичке жаге, који су имале на два краја рукохвате. Жагу је требало знати удесити, наоштрити да би лако ишла кроз дрво. А пилање – резање дрва се изводило на тзв. јарцу, то је помагало направљено од дрвета, два крака бочна у виду слова Х и по средини спојена облицама које их држе. Управо на те рашље Х је наслањано дрво које би при равнотежи било помјерано и сјечено на дијелове потребне дужине.

Посебно су биле наглашене мобе. Врста заједништва кроз посао. Тад је Господ по земљи ходио, људи су се уважавали и ближњи је био свако с ким се дјелио простор и вријеме. Тако ко није због преобимности могао да стигне порадити у сезони посао, домаћинство које би болест затекла и сиромашне куће – гдје су остајале удовице са недораслом дјецом, њима би се организовале мобе, тј. заједничке акције од више сложних сељана да се коси, жање, возе дрва – волијари и сл. То би обично било чињено о свецу уз молитву, јер радним даном се није могло од свог посла,а ливада не чека, спржише је сунце и вјетрови, прерасте трава, одрвени.

Феномен мобе је битно истаћи. Има шири друштвени контекст. Колективни дух и материјално дјеловање истовремено. Ту се најбоље видјела примјена Јеванђеља и милосрђе на ближњег. Људи су били један другом у невољи, саосјећали патње и дјелили радост заједништва. Живјело се по Божјим заповјестима које су производ формиране свијести кроз васпитање и спознају о битности брата у Христу.

 

Ове фотографије су настале на једној од најзначајнијих манифестација очувања културног наслеђа досељеника у Војводину – „Завичајни збор – косидба“ која се сваке године одржава у Буковцу поред Новог Сада.

Као једно од најважнијих истраживања из области културног наслеђа у колонистичким насељима у Војводини су управо обичаји при обављању косидбе и других послова које су колонисти понели са собом и кроз разне манифестације их чувају од заборава.

Р.С.М.

Пројекат „Културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ је подржало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.

 

 

Коментари су затворени.