Поред приказивања очувања, неговања и промоције културе досељеника у колонистичка насеља у Војводину и њихових потомака кроз стваралаштво, серијом истраживачких текстова ћемо прво приказати када, како, одакле и у која места су се доселили у Војводину. Обзиром да је ово веома обимно истраживање, као и остале активности на овом пројекту, одлучили смо да ово буде први део у којем ћемо говорити о Крајишницима досељеним колонизацијом из Високе Крајине, односно општина Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово, Босански Петровац, Кључ, Купрес и Ливно.
Завичајна кућа у Банатском Великом Селу
Иако их има досељених и раније, највише становника Босанског Петровца се доселило организованом колонизацијом од 1945 – 1948. године или у оквиру аграрне реформе како су је називале власти тадашње државе.
Прво ћемо ипак споменути прву аграрну реформу која се одвијала између два светска рата, па смо тако пронашли податке у која колонистичка насеља долази одређен број становника из Босанског Петровца и околине. Углавном нема прецизних података гдје су и у коликом броју дошли Петровчани, јер су то углавном добровољци српске војске из Великог рата који су махом прелазили из аустроугарске војске или су то чак они који су прво отишли у Америку, а затим се пријављивали као српски добровољци.
Ипак има неколико колонистичких насеља из тог периода у којима смо пронашли да се спомињу досељеници из Босанског Петровца, па ћемо их набројати:
- Вршац – Влајковац (Невесиње, Босански Петровац и Слуњ-Кордун) -320 становника у 43 породице, данас село (насеље) на територији општине Вршац са већински српским становништвом
- Темерин – Сириг (Ливно, Б. Петровац, Цазин, Гацко, Билећа) – 241 породица, данас село (насеље) са око 2.700 становника на територији општине Темерин са већински српским становништвом
- Данашња општина Нови Кнежевац – Подлокањ (Банатско Аранђелово) (Дрвар, Б. Петровац, Б. Грахово) – 140 породица
- Вршац – Павлиш (Б. Петровац, Херцеговина) – 33 породице, данас село (насеље) са око 2.200 становника на територији општине Вршац са већински српским становништвом
Када је у питању колонизација после Другог светског рата, ту смо нашли много прецизније податке, па ћемо детаљније говорити о њима.
Најаутентичније колонистичко насеље у које се досељавају Петровчани после 1945. године је свакако Челарево, односно тадашњи Чиб. Овде се тада досељава становништво из Босанске Крајине, а велику већину чине управо Петровчани, па насеље мења име у Челарево по народном хероју из Б. Петровца, Здравку Челару. КУД „Петар Кочић“ у Челареву већ 75 година негује традиционалне вредности, а пре свега песму, игру и глумачку вештину. Дакле, када је у питању српско културно наслеђе о коме говоримо у овом пројекту, можемо рећи да се у Челареву и данас у највећој мери негује крајишко наслеђе које су Петровчани донели у ово место.
Уз саму румунску границу у данашњој општини Кикинда, налазе се два колонистичка насеља која насељавају Петровчани у великом броју, а то су Наково и Банатско Велико Село.
Банатско Велико Село је настало спајањем три села која су се до 1945. године звала Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил, а насељавали су и Немци и Французи. Комплетно село насељавају становници из Дрвара и Босанског Петровца и неколико породица из других места из Босанске Крајине. И овде имамо КУД „Марија Бурсаћ“ који носи име народног хероја из Дрвара. Они су најбољи чувари наслеђа у Банатском Великом Селу, а имају братску сарадњу и узвратне посете са АКУД „Мира Лукач“ из Дрвара, те често посећују завичај предака. Треба споменути и важну традиционалну манифестацију „Крајишки вишебој“ коју сваке године организује истоимено удружење из Банатског Великог Села, а ту је и завичајна кућа коју су изградили потомци да их подсећа на претке.
Крајем рата 1944. године, највећи део становништва Накова се повлачи са немачком војском, а мањи део који је ослобођење дочекао у селу, депортован је у концентрационе кампове. Током 1945-1946. село је колонизовано породицама из Босанске Крајине – највише из срезова Босанско Грахово и Босански Петровац, а нешто мање из срезова Дрвар, Бања Лука, Бихаћ итд. Наковчани нису заборавили одакле потичу, па и данас чувају и негују српско културно наслеђе са крајишким предзнаком у банатској равници. Локални КУД „Извор“ на најбољи начин чува традицију, а црквена и сеоска слава Видовдан је свакако најбоља прилика да и сви остали мештани закораче путевима предака, као и да се заједно радују овом великом празнику.
Некадашњи Немачки Елемир, а данас само Елемир је још једно насеље где се досељавају Петровчани у великом броју, око 880 људи. Након завршетка Другог светског рата домаћи Немци напуштају село и одлазе у Немачку, а њихов део села насељавају Срби из Босанске Крајине, углавном Петровчани. Од тада Елемир постаје јединствено место са једном општином. На основу закона из 1959. год. општина Елемир се припаја општини Зрењанин, а у селу се формира месна канцеларија. Уселу егзистира и КУД „Младост“, који у великој мери чува и негује и крајишко културно наслеђе које донесоше Петровчани.
Ово су четири колонистичка насеља у којима Петровчани чине већину и где се најаутентичније чувају петровачки обичаји и наслеђе, али има још неколико насеља у која су дошли у нешто мањим бројевима, па ћемо их само набројати.
Дакле, поред поменутих, Петровчани су тада колонизовани и у следећа колонистичка насеља: Нова Гајдобра у општини Бачка Паланка, Бачки Јарак и Каћ у тадашњој општини Нови Сад, Лазарево општина Зрењанин, Краљевићево општина Панчево, Рума, Инђија и Стара Пазова.
Направили смо преглед колонистичких насеља које су населили становници Босанског Петровца и околине колонизацијом 1945 – 1948. године, а ваља поменути да су у ова насеља и касније долазили Петровчани. Долазили су углавном ради спајања породица или као економски мигранти, а у највећем таласу су дошли као избеглице за време последњег рата.
Важно је закључити да се у свим овим колонистичким насељима чува и негује српско културно наслеђе са својим специфичностима Босанске Крајине и Босанског Петровца.
Фото: www.facebook.com/krajiski.viseboj
