САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

Досељавањем на просторе Војводине, у прошлости кроз све ,,офанзиве“, Крајишници су нормално, као и сви цивилизовани народи доносили своје обичаје, културу, навике и начин живљења. Свакако, услиједио би период адаптације и добрим дјелом асимилације што је неминовност свих који кроче на непознато. Двадесети вијек је обиловао поменутим, почев од уводничара Солунских добровољаца, преко доспјелих тзв. Агреарном реформом и колонизацијом, те економских миграната шездесетих година прошлог вијека, и на крају егзодуса, пред очима савремеништва, 90-тих година вијека иза нас.

Дакле, са свим предзнањима и са једином адресом у именику, огромна већина је почетком 90-их, из трусних република, слиједила раније утабане путеве – простор сјеверно од Саве и Дунава. Било је муке и јада од првог прилагођавања са планинског начина живота на равничарски, до навикавања на различите саживоте, културна прихватања, методе рада и систем вриједности. Све је горштачка ћуд успјешно укротила добрим дјелом захваљујући и већ привикнутим сродницима из ранијих таласа.

Из почетка, у периоду магновења и пребројавању успомена, дани су текли споро, мучно и нимало охрабрујуће. Како је вријеме одмицало крајишки човјек се ,,тријезнио“ од бола зли коби, и тражио и налазио своје мјесто под сунцем. Данас с поносом важи, без имало ласкања, за највиталнији и најотпорнији генетски сој европских народа. С јадом свико, с невољом починуо али с надом устао, и Богу се помолио, за нове подухвате. Суровост камењара је у Крајишнику исклесала домаћина, сваког радника, самопрегорника и неимара разне врсте. На понос потомцима.

Свјесни свега изнесеног, а довољно еманциповани, самосвојни и искушени – свједоци страдања и потомци од, слободно можемо рећи, новомученика пред очима безобзирне свјетске јавности, српски етници, са похараних и поробљених подручја, почињу дјеловати осмишљено, здружено и видљивије.

Од саме `95-те истицали су се појединци и мање скупине са резултатима и активностима у организацији друштвеног живота, али то би промицало, по обичају, незапажено у јавности и одјеку ,,покретног региона“.

Први постпериод је обиљежила тзв. крајишка пјесма и избацивање из себе накупине јада грлатим пуштањем гласа и оплакивањем свега остављеног. То је свакако разбибрига, испуњавање доколице и релаксирање рана, али зјапила је празнина из сваког ћошка за припадањем некоме и нечему што фигурира, има садржаје и нуди могућност превазилажења проблема.

Период уходавања и организовања регионске свијести од почетног буђења до ступања у редове служењу прецима, себи и потомцима, трајао је од 2000. па до дан дани. Да би 2016. нарасла потреба преточила се у званично институционисање под именом ,,Савез крајишких удружења“ или краће ,,Савез Крајишника“.

Од старта одлучни, са јасним циљем, издефинисаном стратегијом и доменом дјеловања. По природној припадности у Савез су ушла матична удружења са простора Босанске или, милозвучније, Кочићеве крајине. Петнаест организација, чији статути и поља дјеловања су компатибилни са статутом Савеза. Заступљена су мјеста из Војводине по паралелама и по резултатима и резонима по вертикали.

Одржана је сјајна Оснивачка скупшина у Свечаној сали АП Војводине са око 150 елитних гостију и делегата из реда чланица које су ушле у Савез. Изабрани су органи Савеза, уз кратка обраћања изабраних и уз декорисање са пар умјетничких тачака. За прву предсједницу је једногласно изабрана Ранка Срдић Милић, српска књижевница.

Да напоменемо, обрисе скупу, својим присуством, су дали и министар у влади Србије, покрајински секретари, локално свештенство, упосленици државне администрације и новинари разних електронских и штампаних медија.

На закусци у ресторану Свечане сале запажала су се озарена лица људи господе, трудбеника, привредника, културно-јавних радника и предводника разних жанрова завичајне оријентације.

Велики посао је озакоњен врлетног, рекао би Кочић, народа, слиједиле су активности и оправдавање повјерења уз низање озбиљних резултата.

Данас Савез крајишких удружења сачињавају: Завичајно удружење ,,Мањача“ из Буковца, Завичајно удружење ,,Гламочко коло“ – Нови Сад, ,,Удружење Срба Доњовакуфљана“, Ветерник,  Удружење ,,Српски крајеви“ – Нови Сад, ,,Удружење Ливњана и Граховљана“ – Бачки Јарак, Удружење ,,Мостови на Дрини“ – Сремска Митровица, Завичајно удружење Врбљанаца – Темерин, Завичајно удружење ,,Коријени“- Сомбор, Завичајно удружење грађана ,,Димитор“- Ветерник, ,,Удружење Крајишника Змајево“ – Удружење грађана ,,Војвођанска коса“ – Бачко Добро Поље, ,,Удружење Крајишника“ – Бачко Добро Поље, ,,Крајишници с Фрушке горе“ – Беочин, Удружење грађана ,,Крајишки вишебој“ – Банатско Велико Село и Завичајно удружење ,,Мањача“ – Сремска Митровица.

 

 

РАД САВЕЗА КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

 

У времену предоснивања тј. уходавању – дјеловала је тзв. Координација удружења и то врло постојано и активно. Тад су протагонисти били једнодушни, са великим амбицијама и плановима. Из тог периода памти се: спровођење Референдума о изјашњавању о Дану и Крсној слави Републике Српске, као и обиљежавање самог дана, плус што су координатори 2014. издашно одговорили на прикупљање помоћи за поплављене с обе стране Дрине, те су уприличавали представљања разних наслова, у прилог истини, о стварању Републике Српске, затим приказивања филмова сличне и стратишне тематике из цијелог 20. вијека; у пуном партнерству са Представништвом Српске у Србији организовани су Дани Републике Српске, вишекратно у Новом Саду, и по мјестима гдје егзистирају будуће чланице, и много шта мање битно.

Тест заједништва успјешно реализован отворио је врата званичном оснивању Савеза крајишких удружења. Издвојила се надсвијест, ако то не ураде тад доказани ентузијасти и људи са вољом и знањем закопаће се идеја од злата вриједна за сва времена. Јер како је вријеме одмицало све мање је било жеље, наде и моћи за било шта темељније на двосмјерној релацији стари-нови завичај. Људи притиснути теретом остварења личне егзистенције, добрим дијелом још увијек одређени неинтегрисани, млађи у замаху школовања, тражењу афирмације и под утиском нових трендова које традиционалне вриједности не дотичу, све је полако губило боју и снагу и потискивано ка индоленцији и нехају.

И тога 31. маја 2016. врло одважно, са пуном вољом, међусобним повјерењем и циљем скоцкани и утегнути као пред животну представу, сабрани под сводове ,,одлеђене“ Покрајинске скупштине, изразили су своју колективну вољу и то спровели кроз озакоњење, папире и јавно иступање, званично је створен Савез крајишких удружења.

Основна одредница која је на снази од самог иницијала о оснивању и насушној потреби исте провејавала је салом, као што ће и дјеловањем док год Савез постоји, а то је да је рад Савеза изван политике. Сарадња са институцијама је неминовна и једина могућност функционисања али мијешање у политику и припадање странкама не, никада.

Статут Савеза је базиран искључиво на његовању и унапређењу традиције, културе, обичаја и општег живота човјека дошљака који тражи своје мјесто под сунцем са понесеним парчетом неба у мислима. А питања без одговора, наталожених годинама избјеглиштва, је више него мноштво.

Услиједио је цио регистар ређања догађаја које су чланице заједнички износиле и то врло успјешно и посјећено претходних 7 година. Савез постаје препознатљив на мапирању организација у обе државе Српској и Србији. Ниједан, иоле, значајнији догађај није се збио да представници Савеза нису добили званични позив и били радо виђени код домаћина. То је истински улило додатно самопоуздање у чланове Управног одбора, који је руководеће тијело и из чијих редова су изабрани предсједник и замјеник предсједника Савеза Крајишника, плус још у органима управљања имамо предсједника скупштине, замјеника предсједника, чланове надзорног одбора, секретара и у најави одређена радна тијела намјенског карактера.

Савез карактеришу 3 важна догађаја у току године, која имају тежину, поруку и дају сам смисао удруживању.  Већ 7 година за редом обиљежава се 9. јануар –  Дан и слава Републике Српске и то достојно, Свечаном академијом уз присуство бираних званица и реномираних говорника. Затим трећег викенда током маја приређује се културна манифестацију ,,Крајишници у ријечи и слици“. То је тродневна вечерња ревија изворности, прву вече представљају се српски региони кроз писану ријеч, тј. уживо наступи песника, друга вече је посећена ликовности – презентује се поставка у којој су заступљени регионски ликовњаци са критичарима од укуса и бесједницима од смисла. Док треће вече припада древним инструментима: гуслама, гајдама, труби, усној хармоници, фрули, двојницама и изворним пјевачким групама-ојкачког смјера. Све се одвија пред сталним присуством публике уз измамљивање аплауза.

Док је 13.9. сваке године резервисан за обиљежавање Дана сјећања на страдање Срба у 13. Западнокрајишких општина. На Банстолу уз свијеће окупе се Крајишници у Храму Благе Марије и молитвено помену 1664 витеза-мученика који својом главом посвједочише вјеру, Христа и љубав према свом народу.  Уз полагање вијенаца крај споменика ,,Крајишка суза“ уз сјету васкрсава и нада у боља времена. Скуп буде пропраћен присуством војног кадра из редова ВРС, ближих сродника од страдалих, свакако божјих посленика – свештеника, представника завичајних организација, пријатељских удружења и друштава која гаје културу сјећања.

Све што Савез ради Светониколајевски веже се нитима за небо, желећи да се формом озбиљности исплива из муља покушаја и површности. Јер, само таква изграђеност јемац је трајања и препознавања од стране виших инстанци. Са предзнањем да држава нема, нити може имати, увид у све сегменте друштвених области и потреба а опет с друге стане појединац не може, ма колико био моћан, ништа да промјене сам, е ту ступа на сцену и долази до изражаја озбиљна организација са испрецизираном мисијом и репутацијом.

Вриједно је истаћи да су велике и мале параде Савеза измамиле позорност и завриједиле позивницу од стране предсједнице Републике Српске, Конгреса Покрета социјалиста, Борачке организације Српске, Удружења Бирач – Дрина, удружења Крушедолска звона, Одбора за заштиту Срба у БиХ, Завичајне заједнице Српских удружења у БиХ, Културног центра Вуковара, удружења Јадовно, Гламочке кромпиријаде, Дана дрварске дрењине, Дражиних дана код Вишеграда и гро биљега диљем српских простора гдје се свијест темељила и бокорила.

За релативно кратко, средњорочно вријеме, од 7 година, показана је снага, карактер, одлучност и пут који се слиједи. Сад је основни императив Савеза, ојачати кадровски и подјелити искуства и знање са млађима тј. приближити их догађајима и направити ситуацију да исти завладају њиховим срцима.

Ранка Срдић Милић

Пројекат „Културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ је подржало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.

 

Коментари су затворени.