У Станишићу, насељу код Сомбора у Бачкој, вишедневном културно-историјском манифестацијом под називом „Са камена понос ник’о – кроз равницу корен расте“, свечано је обиљежена 80. годишњица досељавања Срба из Далмације на ове просторе. Ова значајна годишњица представљала је прилику да се са поштовањем и достојанством подсети на историјске околности, животне путеве и трајни допринос далматинских Срба развоју и идентитету Станишића.
Пре него што се позабавимо самим догађајем, доносимо једну интересанну причу о колонизацији Далматинаца у Станишић, како би препознали струкуру становништва у овом насељу, које је постало колонистичко после Другог светског рата.
На месту интернираних Немаца, одлуком Владе Демократске федеративне Југославије на трећем заседању АВНОЈ-а одржаном после Другог светског рата, у Војводину и Барању требало је да буде насељено становништво из пасивних крајева Хрватске (Далмација, Лика, Банија, Кордун, и Горски Котар), Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније, па је током 1945/1946. године из ових крајева колонизирано око 42.000 породица. За колонизацију народа из Далмације првобитно је предвиђен град Апатин, који је могао прихватити око 10.000 људи, таман толико колико је и планирано да дође из кршне Далмације. Међутим пред сам долазак првог воза у Бачку дошло је до обрта, јачи лоби Личана је пресудио, и Далматинци су морали пут два бачка села — Станишић и Риђица. У Станишићу је планиран смештај за 1330, а у Риђици за 670 досељеничких породица.
Када је прва композиција насељеника (150 породица), са подручја Обровац, Задар, Книн и Сињ која је упућена за Риђицу стигла 06. децембра 1945. године у Станишић, староседеоци Станишића листом су изашли на железничку станицу да виде и поздраве насељенике, а поздравни говор им је одржао Јован Вукајлов, председник општине. Станишићани су прве насељенике даривали јелом, пићем и другим ђаконијама. Импресионирани оваквим дочеком, и чувши да је Станишић веће и лепше место, путници нису хтели да продуже за Риђицу. Изразили су жељу да остану у Станишићу и да се ту населе. Већи број породица напустило је вагоне и самовољно се уселило у празне куће у Станишићу (околина Железничке станице – данас улица Цара Душана). Међутим колонизациони план покрајинске комисије у Н. Саду није се могао мењати.
У Станишић је први транспорт породица из Далмације (од укупно седам) стигао на Светог Николу 1945. године. Пут од Далмације до Станишића био је дуг и исцрпљујући. Масе народа путовали су бродовима до Бакра и железницом до Сушака, па преко Загреба, до Дунава, неки транспорти преко Новог Сада а неки преко Богојева. Од 867 породица које су се задржале у Станишићу 1956. године према пореклу насељавања било је: 121 породица из Книна, 242 из Сиња, 85 из Шибеника, 22 из Макарске, 18 из Имотског, 3 са Корчуле, 2 из Лике, из Бенковца 161, 111 из Сплита, 49 из Метковића, 21 из Дрниша, 6 из Задра, 3 породице са Кордуна и још неколико породица из разних крајева.
За разлику од других насеља у Бачкој, у Станишићу се колонисти нису груписали по срезовима и крајевима одакле су дошли. И на крају, у време колонизације Војводине 1945–1948. године у Станишић је дошао највећи број колонистичких породица – 1070 (5430 чланова).
Мада један део колонизованог становништва (око 150 породица, најчешће приморци и оточани) није успео да се прилагоди новим условима живота, другачијој клими и крајолику, те се, нешто касније, вратио у завичај, колонисти су према резултатима првог послератног пописа из 1948. године чинили преко 70% од укупног броја тадашњих становника Станишића.
Колонистима је додељено 11.500 јутара обрадиве земље, а у зависности од броја чланова и заслуга у рату породице су добијале од шест до 14 јутара.
Колонизација Станишића представљала је најзначајнији миграциони догађај у 255 године дугој историји континуираног насеља, а по свом обиму и значају далеко је надилазила бројчано скромне колонизације села из XVIII века (Срба 1763/1764. и Немаца 1786/1787. године). Ова колонизација суштински је изменила етничку слику села (раније најбројније немачко становништво комплетно је замењено српским и хрватским становништвом из Далмације), те је довела до потпуне промене дотадашњих духовних и културолошких навика и вредности, али и говора, обичаја, начина исхране, облачења итд. Међусобно прожимање старог и новог становништва наступило је постепено, током наредних година.
Када је реч о самој манифестацији, она је организована као својеврсни спој културе сећања, народне традиције и савременог културног израза, са циљем да се очува успомена на генерације које су, након Другог светског рата, напустиле каменити завичај Далмације и у равници Бачке започеле нови живот. Организатори и домаћини су били Српско културно-уметничко друштво „Извор“ из Станишића и Месна заједница Станишић. Вишедневни програм је обухватио: пројекцију документарног филма „Кајмакчалан“, глумица Маја Колунџија Зорое је извела монодраму „Искра“ (о животу Николе Тесле из визуре његове мајке Ђуке), изложбу „Православље у Буковици – сликом и рјечју“, тематска предавања о колонистима из Далмације, додијелу књижевне награде Душану Комазецу и концерт неколико културно-умјетничких друштава. Симболичан назив манифестације снажно осликава тај историјски пут — од суровог, али поносног камена далматинског крша до плодне равнице у којој су досељеници пустили нове корене.
Током више дана, Станишић је био место окупљања потомака далматинских колониста, гостију из других средина, представника културних и завичајних удружења, као и бројних посетилаца. Посебан акценат стављен је на очување усмене историје и преношење породичних прича које сведоче о првим годинама насељавања, изазовима адаптације и снази заједништва.
Учесници програма подсетили су да је досељавање Срба из Далмације у Станишић било део ширег процеса колонизације Војводине након рата, али и један од најзначајнијих догађаја у историји овог насеља. Далматински Срби су својим радом, културом, обичајима и менталитетом дали снажан печат развоју пољопривреде, друштвеног живота и културне сцене Станишића, чинећи га препознатљивим и јединственим у бачком простору.
Посебно место у манифестацији имало је представљање традиционалне далматинске културе — народних ношњи, песме, игре и гастрономије — које су и након осам деценија остале живе и препознатљиве. Тиме је још једном потврђено да културни идентитет не нестаје променом простора, већ се прилагођава и обогаћује новим искуствима, задржавајући своју суштину.
Организатори су истакли да је обиљежавање ове годишњице од изузетне важности за очување колективног памћења, посебно међу млађим генерацијама, које кроз овакве манифестације стичу свест о пореклу, страдањима, али и снази и истрајности својих предака. Манифестација је уједно била и порука за будућност — да се идентитет гради на поштовању прошлости, али и на отворености према заједничком животу и сарадњи.
Вишедневна манифестација „Са камена понос ник’о – кроз равницу корен расте“ протекла је у свечаној и емотивној атмосфери, уз велико интересовање јавности и позитивне утиске учесника и посетилаца. Овим догађајем Станишић је још једном потврдио своје место као важан чувар културе сећања и пример успешног споја завичајне традиције и новог животног простора.
Фото: Зоран Мучалов (Савез Срба из региона)
