Поред приказивања очувања, неговања и промоције културе досељеника у колонистичка насеља у Војводину и њихових потомака кроз стваралаштво, серијом истраживачких текстова ћемо прво приказати када, како, одакле и у која места су се доселили у Војводину. Обзиром да је ово веома обимно истраживање, као и остале активности на овом пројекту, одлучили смо да ово буде први део у којем ћемо говорити о Крајишницима досељеним колонизацијом из Високе Крајине, односно општина Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово, Босански Петровац, Кључ, Купрес и Ливно.
Обзиром да су Срби из села Ливањског поља више гравитирали ка својим сународницима из Босанског Грахова, одлучили смо да се у једном истраживачком тексту осврнемо на колонизаију становништва из ове две општине. То потврђује и назив удружења из Бачког Јарка које носи име Удружење Ливњана и Граховљана, а које на најбољи начин чува културно наслеђе предака у овом колонистичком насељу.
Иако их има досељених и раније, највише становника Босанског Грахова и Ливна се доселило организованом колонизацијом од 1945 – 1948. године или у оквиру аграрне реформе како су је називале власти тадашње државе.
Прво ћемо ипак споменути прву аграрну реформу која се одвијала између два светска рата, па смо тако пронашли податке у која колонистичка насеља долази одређен број становника из Босанског Грахова и околине. Углавном нема прецизних података гдје су и у коликом броју дошли Ливњани и Граховљани, јер су то углавном добровољци српске војске из Великог рата који су махом прелазили из аустроугарске војске или су то чак они који су прво отишли у Америку, а затим се пријављивали као српски добровољци.
На основу научних радова и објављених књига др Милана Мицића, видимо да се српски добровољци из ових крајева насељавају појединачно у више места, а као веће групе се спомињу у свега два колонистичка насеља:
- Нови Кнежевац – Подлокањ (Банатско Аранђелово) (Дрвар, Б. Петровац, Б. Грахово) – 140 породица, данас су то два насеља у општини Нови Кнежевац са већински српским становништвом и
- Темерин – Сириг (Ливно, Б. Петровац, Цазин, Гацко, Билећа) – 241 породица, данас село (насеље) са око 2.700 становника на територији општине Темерин са већински српским становништвом
Говорећи о колонизацији после Другог светског рата, ту смо нашли много прецизније податке, па ћемо детаљније говорити о њима.
Становништво Босанског Грахова, али и српских села из општине Ливно насељавају највише Наково и Бачки Јарак, али и Шупљају, данашњи Крајишник, Каћ, Нову Гајдобру, Товаришево, Обровац и Бачко Ново Село, а Ливњане још и у Букину (Младеново) и Банатском Деспотовцу.
Када је реч о Бачкој, колонистичко насеље у које се до 1948. године досељавају Ливњани и Граховљани у већем броју је свакако Бачки Јарак који данас припада општини Темерин. (тада припадао Срезу Нови Сад) Нисмо нашли прецизне податке о бројевима, али по презименима се може закључити да и ово насеље у великом броју чини становништво из Босанског Грахова и Ливна, већински комшије из Дрвара и нешто мање Кључана и Петровчана. У овом насељу је изграђена и Завичајна кућа – Етно парк – Брвнара, углавном са експонатима које су колонисти донели из завичаја, а у њој се одржавају бројне манифестације посвећене очувању српског културног наслеђа. Етно парк – Брвнара је јединствени музеј на отвореном и представља завичајну музејску збирку етнолошко-историјског карактера. Настала је на основу иницијативе становника Бачког Јарка, крајишких Срба, колониста из Босанске Крајине. Идеја о њеном оснивању потекла је 1946, са жељом да се сачува сећање на завичај, а објекат је подигнут 1978. Централни објекат овог комплекса је Брвнара, изграђена тако да подсећа на традиционалну кућу динарског подручја. У дворишту куће се још налазе: вајат (зградица) — кућа за млади брачни пар; млечар за држање и спремање млека и млечних производа и кукурузара за чување и сушење кукуруза у клипу. КУД „Др Младен Стојановић“ у Бачком Јарку постоји од 1948. године, а рад се после тешког периода нефункционисања обнавља 2008. године. Данас КУД ради са око 130 чланова сврстаних у 4 старосне категорије, 3 певачке групе, а има и драмску и новинарску секцију. Већ смо споменули Удружење Ливњана и Граховљана које на најбољи начин чува културно наслеђе предака у овом колонистичком насељу.
Дошли су Ливњани и Граховљани и у Банат у више насеља, али у највећем броју, поред Петровчана, Граховљани долазе у Наково, колонистичко насеље на самој румунској граници у општини Кикинда. Крајем рата 1944. године, највећи део становништва Накова се повлачи са немачком војском, а мањи део који је ослобођење дочекао у селу, депортован је у концентрационе кампове. Током 1945-1946. село је колонизовано породицама из Босанске Крајине – највише из срезова Босанско Грахово и Босански Петровац, а нешто мање из срезова Дрвар, Бања Лука, Бихаћ итд. Наковчани нису заборавили одакле потичу, па и данас чувају и негују српско културно наслеђе са крајишким предзнаком у банатској равници. Локални КУД „Извор“ на најбољи начин чува традицију, а црквена и сеоска слава Видовдан је свакако најбоља прилика да и сви остали мештани закораче путевима предака, као и да се заједно радују овом великом празнику. Треба напоменути да ово друштво гаји братске везе са КУД-овима из Босанског Грахова и Дрвара и да често посећују завичај својих дедова.
Поред ова два насеља, Граховљани се досељавају и у Шупљају, данашњи Крајишник, Каћ, Кикинду, Мокрин, Краљевићево, Нову Гајдобру, Товаришево, Обровац и Бачко Ново Село, а Ливњани још и у Товаришево у већем броју, те Обровац, Букин (Младеново) и Банатски Деспотовац. Све ово смо приказали и у табелама у којима смо у неком делу побројали и избегло становништво деведесетих година у одређеним општинама, иако је ово становништво долазило у Војводину током целог ХХ века и данас другим видовима миграција попут економских.
Важно је закључити да се у свим овим колонистичким насељима чува и негује српско културно наслеђе са својим специфичностима Босанске Крајине, а посебно Ливна и Босанског Грахова.
