У свечаној сали Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“ у Руми, 8. децембра, одржана је промоција нове песничке збирке „Њене олује“ ауторке Гордане Мартиновић Вујановић. Промоција је окупила бројне љубитеље књижевности, румску културну јавност, представнике локалне самоуправе, књижевнике и академску публику, као и пријатеље и чланове породице ауторке.
Догађај је отворио директор Библиотеке Дамир Васиљевић Тоскић, поздравивши публику и истакавши значај издавачке делатности локалног културног центра у подршци савременој поезији. У уводној речи директор је похвалио продуктивност ауторке и актуелност темељних мотива збирке, нагласивши да таква издања обогаћују културни живот града и шире.
Уредик Пакрачког декрета Стојан Продановић уручио је Гордани књижевну награду Пакрачки декрет за допринос његовању културе памћења крајишких Срба и за годишње осстварење у области књижевности.
Ауторка је, у кратком обраћању, представила мотиве који су је покренули да напише „Њене олује“. Гордана Мартиновић Вујановић говорила је о поетској инспирацији која потиче из интимних искустава, породичних успомена и посматрања савременог света — о љубави и губитку, женским искуствима, пркосу и нежности, као и о трагању за смислом у временима личних и општих немира, објаснивши да нису све песме аутобиографске. Она је нагласила да ће читаоци препознати осећај жала и туге за остављеним завичајем, али да ту има и рефлексивних, социјалних, родољубивих, љубавних и дескриптивних пјесама.
На промоцији су говорили књижевница са опусом од преко двадесет објављених књига, Милена Северовић и професорка српског језика и књижевности у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови Александра Витас која има објављен роман Озбиљне приче Сањалице Маштарић, награђен управо од Градске библиотеке у Руми.
У дискусији која је уследила, они су поделили утиске о стилу и емоционалном утицају песама. Похвалиле су искреност гласа у песмама и његову способност да, кроз конкретне детаље, отвори простор за универзална питања егзистенције и односа.
Наслов књиге подсећа на страшни егзодус Срба поткрај ХХ вијека и несумњиво збирком доминирају мотиви везани за тај догађај, али присвојни придев у самом наслову ипак наговештава и нешто лично.
Може се рећи да је збирка ипак излив субјективних доживљаја, Горданиних емоција и стања проузрокованих погромом званим Олуја, али и многим другим ситуацијама које су је задесиле током живота.
Збирка „Њене олује“ објављена је у ограниченом тиражу уз пуну уређивачку и дизајнерску подршку локалног издавача. Наведен је и библиографски оквир дела, као и података о илустрацијама и графичком обликовању које системски надограђује тематску стратегију збирке. Присутни су такође информисани о доступности књиге у библиотеци и код дистрибутера.
Након формалног дела, уследио је коктел и сесија потписивања књиге. Ауторка је у разговору са читаоцима, на потписивању и током неформалног дружења, додатно образложила поетска решења и одговарала на питања о процесу настанка стихова, личним преферанцама у књижевности и плановима за будућа издања. Многи посетиоци оценили су да је сусрет пружио дубљи увид у контекст збирке и животни пут ауторке.
Организатори су најавили да ће збирка бити предмет књижевних вечери и у другим местима у Покрајини, као и да ће у наредним месецима бити објављени појединачни есеји и критике у стручним часописима. Такође је истакнута могућност да се делови збирке уврсте у програме локалних књижевних фестивала и школских активности које промовишу савремену поезију.
Промоција „Њених олуја“ протекла је у свечаној, али и интимној атмосфери, и потврдила статус Гордане Мартиновић Вујановић као значајне савремене гласнице у српској поетици. Збирка оставља снажан утисак на публику и најављује даље књижевне кораке ауторке, док сама библиотека наставља да буде важан простор за одржавање дијалога о књижевности и култури у Руми.
Горданине стихове је надахнуто говорила Ана Вујановић, студент Правног факултета у Новом Саду, а најемотивнију реакцију су изазвали стихови песме Био један човек. Преносимо је у целости:
БИО ЈЕДАН ЧОВЕК
Био један човек
у исто време од меса и камена,
широких стопала и дланова,
разгрћући шибље сигурно корачао
на земљи ђедова,
која га је у утробу своју
жива укопала.
Кад хода, дамарима планете погађа ритам
и гази кораком дивљим,
у исто вријеме кротак и питом.
Био човек јаких рамена
и плећа као планина
која га је братом звала,
над судбином својом и његовом плакала
кад је одлазио.
Био човек као душа,
срце му лавље,
као стена јаке воље,
такав по рођењу, од давнина.
Из груди би ти срце дао
само да ти не би пао,
да не би стао, да не би отишао.
Био тај човек чврстих вилица
и румених јагодица
на поштеном лицу.
Био човек широког осмеха
од кога су се траве њихале,
са њим су се и птице и срне смејале,
на том осмеху озебле душе
кравиле и грејале.
Био један човек,
очи му се смејале дубоке
као странице књиге мудре, пророчке
давно записане, староставне.
Кад говори, као да пева,
а брда се разлежу од тог гласа,
душу своју ти отвори,
не оклева ни сузу да пусти
из осећаја својих вековних густих.
Нема тога пред чим је устукнуо,
није се устезао ни себе штедио.
Летео је, певао, шале збијао
и веровао
иако му још у колевци говорише
како је живот зао.
Мучио се тако, радио, стварао,
рађао, одгајао и подизао,
преко главе се превртао
и најмање на себе мислио,
као пас био веран гају, ливади,
мислио да имање највише воли.
Ни свестан није био
да је понос још више волео,
да би због њега и кућу оставио.
Тај је човек био, па отишао,
крик му се у грлу заглавио,
пред ништавилом
и неправдом се престравио,
отупио, скаменио, саблазнио,
човека у себи проклео.
Како је тада јаукнуо,
никада више јаукати није престајао,
више није певао, није се смејао.
У неку нову кућу ексере ударао,
а чинило се да судбину удара
због оних ливада,
шљивара и гудура
јер га је шибала,
јер му је мач у груди забијала,
кичму тежачку до земље савијала,
злобно му се у очи смејала
у ратовима крв проливала,
мецима широке груди начињала,
па их онда видала
да би опет имала шта да раздире.
Био један човек који је плакао
кад би се понеки пут
на оно старо, зарасло,
заспало огњиште враћао.
Идући тамо дах је губио
и тешко дисао,
идући слике детињства пребирао,
како је као ђак
око школе јаблане садио,
па како се кући примицао,
корак отежао,
за камење путем запињао,
падао, устајао.
Само се једном надао,
да никог не затекне,
да може да викне,
брда да прихвате његов крик
као кад се стена руши
или риче рањени бик.
Радо би легао ту на земљу ђедова
кад би знао само
да се више никад устати неће,
ма не треба му ни свећа ни цвеће.
Никада сунце не видео више,
ни зору, ни пролеће!
Нек труне ту довек
јер ту је био један човек.
БИОГРАФИЈА
ГОРДАНА МАРТИНОВИЋ ВУЈАНОВИЋ, рођена 9. јануара у Глини 1973. године. Основну школу је завршила у Великом и Малом Градцу, а средњу школу, смјер природно-математичка гимназија ЦУО Лука Бачак у Глини. 1992. године је уписала Филолошки факултет у Београду са сједиштем у Петрињи, смјер српски језик и књижевност. Након Олује и егзодуса Срба 1995. године, обрела се у Војводини. Факултет наставља и завршава на Универзитету у Приштини одакле бјежи у избјегличкој колони Срба 1999. године. Запослена је од 2000. године у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови као наставник српског језика и књижевности гдје је похваљивана и награђивана за свој рад и допринос образовању и васпитању. Повремено се бави лектуром и коректуром текстова.
Издала је три збирке поезије: КУПИЋУ ПТИЦУ, Граматик (2022), Шаренило сенке багрема, Граматик (2023) и Њене Олује, Нова артија/Нова поетика 2025. Уврштена је у збирку поезије ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ, Удружење књижевника Крагујевца, 2023, у збирку прича (НЕ)СТВАРНО И (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНО: ПРИЧЕ ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, Порталибрис, 2024. и у зборник родољубиве поезије „Успомене као опомене – Звона Кошара и Паштрика“, Удружење „Перјаник“, 2025.
ФОТО: Градска библиотека Атанасије Стојковић Рума
