Ломљење крува тј. крсног колача. Није колач био шаран као данас нити је ко имао времена за то. Већ добар сомун из пеке, мало брижније испечен и од бијелог брашна, за ту прилику био би стављан на сто. Онда би славник,човјек који чита славу благосиљао мају-домаћицу и њене руке док би на крст ломио хљеб и дијелио на четири стране стола.
Печење ракије је више имало полусвечану форму, врсту радовања. Управо што финални ниво посла даје љуту жежу која весели уморне душе и показује мекане и опуштене природе. Већином би се скупљали око котла настасала и сеоски забављачи да додају и онако ватреној шљиви пријеторније приче. И што је требало се чути и што није, уз котао је и ракију лакше потекло. Дакле, опуштенија варијанта људи који су били лабилнији ментално а који су билипричалице са богатим животним искуством су долазили до изражаја. Било је много и ловачких прича, али су се људи забављали од напора наметнутог од живота мишићима и кичми. Котао је врста релаксације и да кажем, у тадашњим временима, и медиј чији се звук далеко чуо. У тим крајевима доминантна је шљива, уз мањи процентат јабуке. А људи су и од разних смјеса дивљих плодова покушавали добити што год мученице. Јер без те врсте новаке није било сигурности и утиска у домаћинсву.
Шишање оваца још је више дневни посао који изискује напор и посвећеност. Није ни мало једноставно савити кичму, ,,примирити“ јагње или овцу и с маказама у десници наруковати. Треба бити сконцентрисан, пазити да се не посјече кожа, да се руно не упропасти и тако у савијеном положају на великм Т поновити исто 20-30 пута, мушки Бога ми и више. Ишло се у испомоћ и немоћнијим породицама а и у замјену дневнице, тј. да неко окопава за шишање оваца, изгони ђубре-стајњак или помогне дрва резати, кречити и сл.
Резање дрва је такође посао који је заокупљао вријеме. Постојала су веће механичке жаге, који су имале на два краја рукохвате. Жагу је требало знати удесити, наоштрити да би лако ишла кроз дрво. А пилање – резање дрва се изводило на тзв. јарцу, то је помагало направљено од дрвета, два крака бочна у виду слова Х и по средини спојена облицама које их држе. Управо на те рашље Х је наслањано дрво које би при равнотежи било помјерано и сјечено на дијелове потребне дужине.
Посебно су биле наглашене мобе. Врста заједништва кроз посао. Тад је Господ по земљи ходио, људи су се уважавали и ближњи је био свако с ким се дјелио простор и вријеме. Тако ко није због преобимности могао да стигне порадити у сезони посао, домаћинство које би болест затекла и сиромашне куће – гдје су остајале удовице са недораслом дјецом, њима би се организовале мобе, тј. заједничке акције од више сложних сељана да се коси, жање, возе дрва – волијари и сл. То би обично било чињено о свецу уз молитву, јер радним даном се није могло од свог посла,а ливада не чека, спржише је сунце и вјетрови, прерасте трава, одрвени.
Феномен мобе је битно истаћи. Има шири друштвени контекст. Колективни дух и материјално дјеловање истовремено. Ту се најбоље видјела примјена Јеванђеља и милосрђе на ближњег. Људи су били један другом у невољи, саосјећали патње и дјелили радост заједништва. Живјело се по Божјим заповјестима које су производ формиране свијести кроз васпитање и спознају о битности брата у Христу.
Иначе, живот је био пун миљка – људи су се радовали сваком новом свитању, пјесма је испуњавала села, поље, гору. Врста комуникације између љепоте природе и нормалног живота прослављана је пјесмом. У њој су биле поруке, исказивана осјећања, намјере, љубавни јади, однос према власти и сл. Ако би људи ћутили притјеравајући стоку кући увече у вријеме попасних доба, знало се да нешто није добро. Да је нека трагедија задесила појединца, село или шире подручје. Препричавано је искуство кад би се неко у селу упокојио, био стар а поготово млад, владала би монашка тишина. Ни стока се није гласно тјерала, а звона на овновима преводницима (који воде стадо) и на крупној стоци била би зачепљивана јер су она сматрана веселом нотом.
Тек кад човјек чује ехо такве прошлости запита се гласно шта то бијаше данас са нама да од земаљских анђела постасмо пијавице властите крви.
Што се тиче духовних институција, на љествици врлина, издвајало се кумство и побратимство. Кум је био и остао заштитник куће. Симбол поштовања и благослов. Институција која има тежину, утицај и значење. Његова ријеч се уважавала, по њој су се кућна чељад владала. О битним догађајима сједио је на челу стола и за њега је све прво чувано, најбоља ракија, плећка меса, пита, кајмак и друге ђаконије. Остала је поука да се ,,куму у стопу не стаје“, што у преводу значи кум је светиња, па иако би се десило да није најтачнији карактерно и у поступцима, кумство је заташкавало његове поступке и оћуткивало. Кумство је била насљедна категорија. Нису најбоље разумјели да ако су већ кумови да су орођени духовно и да је преплитање међу генерацијама вишак. Они су под категоријом кума разумјевали да је удесно неиспоштовати исту породицу у новом нараштају. То су сматрали несретлуком и пропашћу. Било је већином реалних кумстава гдје је једна породица прилика другој породици по вриједноћи, угледу и иметку а било је кумстава гдје је сиротиња тражила богатијег домаћина за кума да га мало подигне и помогне му у животу. Кумство је било полубожанство и није се могло десити да нејачи кум материјално затражи услугу од јачег а да он одбије, то би вукло анатеми и светогрђу.
Посебну је кум имао позицију на Крсној слави. Без њега се није ни читало ни наздрављало. Од њега је све кретало и обред и здравица и пјесма и благослови, а други гости би се с прам њим равнали. Док је побратимство бирано по кључу афинитета, заједничке преживљености неког искушења или пак по кодексу части и гласовитости. Истом – поготово, ако младић није имао брата или дјевојка сестру онда би се орођавали са одговарајућим избором. Обично би се брати(ми)ли/сестри(ми)ли датом рјечју испред свештеника у цркви. То је више врста завјета за ослонац у животу и у смрти, тј. да се човјек има позвати на кога у невољи.
О Крсној слави као националном феномену се може писати с осјећањима и највећом љубављу. Људи у кршевитим предјелима су изједначавали славу са самим постојањем. Чим би се завршила слава текуће године газда-домаћин би отпочео спремање за догодине. Слава му је представљала образ и смисао постојања. Ниједан пољски и шумски посао нису могли падати му тешко кад би помислио на свијећу и благослове гостију за славу. Током цијеле године би се гледала прилика гдје набавити и договорити ђаконије за трпезу. Мушки су продавали стотку и новце чували за Крсно име. Од рода из поља и са гране одвајано је пробрано за славу. Није било уређаја техничких да одржавају квалитет производа али су воља и племенита намјера вазда биле на висини. 60-тих и 70-их година прошлог вијекавећ су мушкићи-мушка чељад почели одлазити што у надницу, што у брање кукуруза у Војводину о јесени, што у предузећа, па понеко одважнији и у иностранство да заради и олакша живот заједници. И приоритет те зараде би била организација славе. Вјеровало се ,,здраво за готово“ ко слави свакако да му и Бог помаже. Домаћице су три дана пред славу кречиле и сређивале генерално кућу. Нису жалиле руку да све изрибају и посвијетле. Онда би се дале на спремање намирница за госте и домаћу чељад. Гости су долазили на коњима из сусједних села уочи славе и боравили би по три дана на слави. Домаћин како би се бавио о госту да му ништа не фали, тако би и о његовом коњу. Посебно су погодовали зимски свеци кад је рад разријешен, па се могло светити и уживати у празнику безбрижно. Колико је свечан и часан тон имала слава, она се и дочекивала. Значи домаћин би вече уоч` славе већ постављао трпезу да дочека свог заштитника у молитви и благостању. Сами први дан славеимао је своје редосљеде од увертире преко обреда читања па до дубоких умјесних разговора. Пјесма је била највеселија страна славе. Гроктило се, басирало, свирало у музике, гусле и уз тамбуру. Забаве и весеља није мањкало. Читање славе би отпочињало са устајањем иза стола, окретањем у исток, крштењем, заједничком молитвом и славарицом текстом који изражава намјенску молитву. Тамјан је ријетко у то доба окађивао присутне, али се знало да нешто треба да се ужари умалој посуди и пренесе дух заједници, па макар то био луч од боровине. Посебно наздрављање три обредна пута је имало своју драж, славна чаша је увођење у догађај, и испијана је по вољи, крсна се пила наискап да љетина боље роди, и да напредује у тору и обору, на крст се наздрављало око стола са средине правио крст – наздрављајући преко пута гостукоји би наздравио десном на челу стола а он лијевом, алијеви првом до себе и онда редом. Уз крсну се увијекбесједило и напајало. Сва филозофија постојања, равна Платоновој, речена на Његошев начин, изношена је у здравици. Лијепе жеље осмишљане током године, подстакнуте ракијом а укоријењене у добронамјерника одлазећи од малих ногу на славе, и обогаћене радошћу момента, саме би се низале. Наравно, није се остајело на те три чаше, којима је претходила добродошлица, отварачицабесјеђења. Пило се и по више. Јер код нас се није говорило идем на славу већ идем на пиће. Пуно се радило и та врста одушка с малим запијањем није остављала траг на људе, брзо би мамурлук испарио под теретом живота наредних дана.
Ломљење крува тј. крсног колача. Није колач био шаран као данас нити је ко имао времена за то. Већ добар сомун из пеке, мало брижније испечен и од бијелог брашна, за ту прилику био би стављан на сто. Онда би славник,човјек који чита славу благосиљао мају-домаћицу и њене руке док би на крст ломио хљеб и дијелио на четири стране стола. Све вријеме док би кружиле обредне чаше око стола пајало би се, тј. појало. Врстанапјева, нешто између црквеног поја и крајишкгпјевања. Посебно упечатљиви су пајани стихови ,,Пијте браћо помог`о вас Бог и слава Божија и ова вечера с правдом стечена“.
Кад бе се изнијела храна на сто тек тад би услиједило весеље и пјевање, јер би људи већ били загријани стајањем и жежном ракијом. Вино, иако укоријењено у вјери и обреду, мало је налазило мјесто код горштака, јер га није било у производњи и промету. Тек понеко јаче домаћинство би се одвжило пут Далмације да донесе малвасије како би га ословљавали. Жене би ријеђесједале за сто, једино гласовите и које су се по нечем истицале и то у новије вријеме, раније скоро никако. А дјеца су могла само кришом из друге собе посматрати чин и добити колачић-уштипак у руку. Док данассу дјеца приоритет размићености и непотребне пажње на штету дисциплине иосновне поруке славе.
Обиљежаване су још, свечаном вечером, паљењем свјеће и молитвом, приславице или завјети. То је могло бити одређеним свецемали и радним даном, ако је некога Бог спасио у болести, при невремену, незгода на послу и сл., чак и за спас стоке било је завјетних вечера.