Серију наших текстова и других медијских садржаја на тему „Српско културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ почињемо текстом који посвећујемо нашој недавно преминулој Новки Павловић из Банатског Великог Села.
Зашто Новка? Можемо се запитати и зашто нас је прерано напустила, али смо дужни да објаснимо зашто почињемо овај пројекат управо причом о овој, по много чему, величанственој жени.
Наша Новка, како смо је многи звали, је пленила својом огромном позитивном енергијом коју је преносила на све нас који смо је познавали. Поред породице, у великој мјери је посветила живот управо очувању српског културног наслеђа у свом Банатском Великом Селу, али и широм других српских крајева гдје год би јој се пружила прилика за то. Као активиста, а неко вријеме и као предсједница Удружења жена „Орхидеја“ из Банатског Великог Села дала је велики допринос управо наслеђу предака. Никада нећемо заборавити њене чувене пите и друге кулинарске специјалитете наших предака из Босанске Крајине који су колонизацијом дошли, између осталих, управо у Банатско Велико Село. Али није само традиционално кулинарство било у опусу њеног дјеловања. Окупљала је Новка земљаке и водила их на многе догађаје који се тичу традиције и завичаја и учествовала у многим традиционалним манифестацијама. Неколико пута смо ишли на чувени Кочићев збор на Мањачу, а редовно је годинама доводила аутобус са учесницима и љубитељима завичајности и наслеђа на Завичајни збор – Косидбу у Буковцу код Новог Сада. Била је и редован и најагилнији организатор представљања свог села на Сајму завичаја у Новом Саду, а посебно смо поносни што је са нашим удружењем – Српски крајеви имала најблискију могућу сарадњу из које се изродило и велико пријатељство.
Ма није било догађаја који смо организовали или на њему учествовали а да Новка није назвала и питала треба ли шта помоћи. А тек у свом селу! Ту је увијек била и уз момке из Удружења „Крајишки вишебој“, њихове манифестације, али и уз сваки други догађај из области културе и традиције посебно.
Можда ће овај текст и фотографије бар мало дочарати колико је велики човјек била и колико се давала заједници у којој је живјела, колико је била посвећена и колики је њен допринос, како локалној заједници, тако и опште српској. Ненаметљива, а опет свеприсутна. Прави тихи борац. Заслужује Новка много више од овог текста и пар фотографија, па ћемо се и у наредном периоду потрудити да је не заборавимо.
Поред ове велике посвећености, посебно ћемо памтити њен ведар дух, храбро срце и неодољиви осмијех који нас је дочекивао кад год би се срели. Да, осмијех! Тај осмијех који је говорио више од свих могућих ријечи. Тај осмијех као слика чисте душе. Осмијех за вјечност и незаборав.
Хвала ти Новка!
