Како би објаснили која су то колонистичка места у Војводини и одакле су у њих досељени колонисти направићемо серију истраживачких текстова, табеларних и графичких приказа. Све у сврху пројекта „Српско културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ и да би сазнали које то културно наслеђе нам преносе и чувају.
У историји српског народа од XIV до ХХ столећа не могу се мимоићи миграциона померања и сеобе, као скоро редовни пратиоци релативно честих ратних збивања. То опште обележје наше прошлости манифестовало се и после оба светска рата у ХХ столећу.
Упркос семантичкој и логичкој неадекватности, колонизација је одавно одомаћен термин за миграциона померања ширих размера. Том околношћу објашњава се појава да се обимна пресељавања сеоског становниства после првог и другог светског рата из свих југословенских република или бановина у Војводину редовно означавају као колонизација.
Међу узроцима колонизација један се истицао константношћу: становниство Динарида и других планинских предела јужно од Саве и Дунава услед високог прираштаја, с једне стране, и ограничених површина обрадивог земљишта, с друге стране, одувек је стремило ка жупнијим крајевима и пресељавању и равничарске пределе као сто је Војводина. О томе да ли је било и пресељавања углавном српског становништва из политичких или неких других разлога и интереса, ми нећемо истраживати, него ћемо то препустити историчарима и људима од науке.
Материјалну основу колонизације у Војводину сачињавала су напуштена немачка имања, на којима је у сложеним историјским околностима требало обновити и продужити пољопривредну производњу. Југословенско државно и партијско руководство донело је начелну одлуку о спровођењу колонизације још 24. априла 1944. године, и реафирмисану 9. марта 1945. Декларацијом Привремене владе ДФЈ.
Обзиром да смо користили податке из књига др Николе Гаћеше које су штампане шездесетих и седамдесетих година прошлог века, дужни смо да пружимо и нека објашњења. Наиме он је користио податке о колонистима досељеним у Војводину по тадашњим републикама СФРЈ као месту одакле су досељени.
Када се ради о колонистима из Хрватске, говоримо о регијама које су претежно биле насељене српским живљем у бившој Војној Крајини, као што су Сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија. Било је колониста који су насељавани и у делове тадашње СР Хрватске, као што су Славонија и Барања, али су и многи од њих након ратова деведесетих, а и раније, своје уточиште пронашли опет у Војводини. Скоро сви колонисти су досељавани из претежно српских крајева, па је и културно наслеђе које преносе у Војводину, уствари српско културно наслеђе са специфичностима краја из ког долазе. То је углавном крајишка пјесма, личке ојкалице, кордунашко прело, разне народне игре и кола тих крајева итд.
Иста слика је и са колонистима из Босне и Херцеговине, јер се опет ради углавном о српском живљу из Босанске Крајине и источне Херцеговине. Тако су нпр. „Херцеговци“ из источне Херцеговине насељавани највише у Банат у околину Зрењанина, док су „Крајишници“ из Босанске Крајине дошли у највећем броју и населили многа колонистичка места у Банату и Бачкој, а мање у Срему. Тако су и они собом понели српско културно наслеђе као што је крајишка пјесма, гламочко глуво коло, херцеговачка ганга и многе друге специфичности српског наслеђа зависно од крајева из којих су дошли.
Не желећи да улазимо у то како се ко данас изјашњава или како су се некад изјашавали, становници из тадашње СР Црне Горе, када се ради о културном наслеђу, као што многи стручњаци кажу, можемо их убројати у српско културно наслеђе. Иако данас имамо оне који то наслеђе зову и црногорским. Они су готово сви насељени у колонистичка места у три бачке општине Врбас, Кулу и Мали Иђош.
Осим у неколико места у Јужном Банату где су насељени становници из уже Србије, из осталих република тадашње државе није било великобројних досељавања.
Дакле, можемо закључити да су готово сви колонисти дошли из српских крајева некадашње СФРЈ и са собом понели српско културно наслеђе које и данас чувају и негују. Обзиром да је остало врло мало преживелих колониста који су тих послератних година дошли у Војводину, данас говоримо о њиховим потомцима који и даље преносе и чувају специфичности српског културног наслеђа својих предака који су некада вековима живели у динарском појасу западно од Дрине. Тако имамо негде већ и четврту генерацију која је рођена у Војводини, али обичаје својих предака нису заборавили, него их и даље љубоморно чувају и преносе својим потомцима.
Истражујући можемо приметити да има много колонистичких места где су сконцентрисани досељеници по местима или чак селима одакле су дошли. Тако су нпр. Личани дошли у Апатин, Дрварчани населили Бачку Паланку, Бачки Јарак, Банатско Велико Село и Крајишник, Петровчани (Босански Петровац) су дошли у Челарево, Наково и Банатско Велико Село, Гламочани у Каћ, Банатски Деспотовац итд.
Такође има и колонистичких насеља где су и помешани из два или више крајева, па се на једном месту могу видети и сличности и разлике српског културног наслеђа обзиром на крај из ког су се доселили.
У свим истраживањима везаним за поменути пројекат се трудимо да на најједноставнији начин прикажемо где и одакле су дошли колонисти и њихови потомци који данас ту живе и које културно наслеђе преносе и чувају. Ова тема свакако заслужује и веома опсежно научно истраживање, али се ми трудимо да обичном човеку пренесемо поједностављене слике нашим табеларним и графичким приказима које правимо на основу истраживања у пројекту „Српско културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“.
