Тог 4. августа, Србин ма гдје се затекао пије коктел од туге, суза, муке и јада из којег се указује колона, гранате, врисак, Петровачка цеста, рачваста Рача, празноћа погледа и замукли крик до Господа. Господе и Блага Маријо ублажите муке и утрите сузе мог распетог народа бар у овом 21. вијеку. Нека све казне и кривње остану у прошлости искупљене небројеношћу невиних жртава.
Након прошле четврти вијека почели смо употребљавати разум сјећања, разум који помјанује и завјештава трајно урезано памћење. Јер ко заборавља и није вриједан постојања! Ако нису битне памћења километарске колоне од омеђина српским гробовима по авнојевској Хрватској, преко Дрвара и Мањаче једним краком а другим преко Новиграда и Приједора па све дуж коридора живота – до Војводине, ужег дијела Србије и рањеног Косова и Метохије, гдје су сузе освештавале сваки пређени километар, а, у путном збјегу, огњишне реликвије задахнуте барутом, бензином и покропљене крвљу новомученика исписивале маркером срамоте путеве бесмисла. Срамоте за бездушни свијет атлоуније и звјерску спремност отпалих хришћана рвата, вјечно жедних братске крви, чији је јаз видни комплекс идентитета. И тако се савјест цивилизацији сруши заједно са циљевима бомбардованим од стране сабраће по злу и пријетњи љубави и Христовој жртви. И тако Срби по трећи пут у једном вијеку бивају протјерани са својих огњишта, од својих светиња, гробаља и драгих кота из предачког вијенца.
Све се може поново стећи, надокнадити, зарадити с десет прстију, што је мој народ и показао пред очима савременишта али ко да ми врати људе напречац умрле од туге, миле комшије, завичајне зборове и прела, момачку пјесму са пропланка, моју шљиву и њиву у њедра новог завичаја? Нико! Чак и да је физички изводљиво, изворније су њиве и шљиве од човјека не би се примиле. И најтеже што пада Србину са проћераних подручја то је кад му отпали брат – аутошовиниста удара пацке, оспорава његову невољу и исмијава муке Малог Радојице. А крстимо се истим знамењем! Е, то је одсуство вјере, јеванђеља на дјелу и постепено братоубилаштво без идеологије и маља. Дај Господе заблудјелим шансу правог пута, истока без свједока.
Мјесто – географски потез, по положају је само себе предодредило за светилиште. Банстол, кота осматрачница на Дунав, Фрушку гору, дух Сремских Карловаца и прво утјешитељско прибјежиште Крајишника – Чортановце; превојница друма Нови Сад – Београд. Дакле, тачка извора и увира стварности и видљивости исте у свим појавним облицима. Близина манастира Велике Ремете и осталих фрушкогорских бисера још више јемчи да је Крајишник коначно пронашао ар земље и парче неба гдје ће моћи да исповједа своја осјећања, да у дозама прима опоје души и да се вазноси над посткриком битисања.
Сам Господ нам је пројавио остварење жудње доласком младог и просвјећеног свештеника на чело цркве у изградњи. Човјека који умије са људима, носећи у души сву благородност свог завичаја – Високог у Босни. А храм сија ко драги камен на бљештавилу љетњег сунца, помоћу чије ће се свјетлости гасити све таме по напушћеним завичајима поносних Теслиних, Принципових и Кочићевих потомака. И у овој светој кући с благословом епископа сремског господина Василија и домаћина духа, пароха о. Синише Хрвачевића, ми нађосмо мјесто гдје ћемо приносити дарове помена и одрицања за све упокојене Србе од искона а посебно за страдалнике посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата.
Већ неколике потоње године врши се помен стардалим у погрому 1995. али је ове године учињен најозбиљнији приступ обиљежавању, пошто је Храм посвећен Светој равноапостолној Марији Магдалени, догађај је и свеукупан. Уз Свету литургију и кумовско прилагање породица Вукелић и Медић, отпочела је храмовна слава а по завршетку и парастос за недужно страдале Крајишнике, у началствовању владике Василија, сремског епископа и уз саслуживање свештенства надлежне епархије. Потом су положени вијенци на спомен обиљежје Крајишка суза. Почаст су одале организације које гаје културу сјећања на српске жртве у свим ратовима и на крају приређен је пригодан културно-умјетнички програм – на бини поред самог Храма. Около хладовина од дрвећа и растиња, на врелини прве августовске сриједе, много је допринјела условности да се све замишљено испрати њемо бдијући.
А са бине, почев од умирујуће и усрдне бесједе владике сремског г. Василија, преко призива вокалног искона кроз изведбе састава Српски православни појци, народног гуслара Петра Мишовића који је епском прошлошћу заговарао бољу будућност, те пристојне и охрабрујуће поздравне ријечи кума славе господина Вељка Вукелића, затим су својим гласовима додали тон сјете пјевачи групе ,,Тромеђа“, те болне риме је приложио пјесник Милан од Динаре, уз визуелни ефекат и значај знаменитих Чувара христовог гроба као и сама завршница уз громке стихове српске пјесникиње Ранке Срдић Милић.
Уистину, и поред до 40 у плусу, људима се није ишло кућама, свако је нашао дио утјехе и окријепа за своју рањену душу у дану магновења – мјешања пламена воштанице, сјете и вјеровања у васкрсење.
Да, вриједно је напоменути да су легитимитет званичности скупу дали и предствници двију српских држава – Србије и Српске, те дипломате Руске амбасаде и многи други нижег ранга али часне намјере.
За идућу, Богом даровану, 2022. годину кумство је преузео актуелни члан Предсједништва БиХ господин Милорад Додик, што охрабрује и уобличава насушну бит највећег дана жалости из савремене српске историје. Пошто је Храм грађен у руском архитектонском стилу, а од стране чувара националне свијести замољен је и благослов за Меморијални центар свесрпског страдања пред крај 20. вијека – сама комплетност идеје рађа наду за трајну утјеху и коначно самопоштовање.
Е, па нека Благи Господ дозволи да слиједимо оне народе који себе цијене кроз грандиозне биљеге опомене.
Ранка Срдић Милић
Пројекат СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА је подржао Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
