Земљаци са издашним завичајним легатом, расути по свијету са сновима под Шатором, Цинцаром, Старетином и Виторогом, неформално су чинили конкретне акције на корист завичају и док је само идеја мијењала званично име уписано у регистар, а тек с оснивањем отворили су се јачи видици и узвици.
Није могао бољи назив се дати удружењ(у)има јер чланови су се ухватили у корак који надживљава вијекове. Тако је име ,,Гламочко коло“, стварно, слика и прилика за разазнавање у изобиљу синонима, ономастике, геонима и других именичних ресурса. Вриједно је напоменути да, из три центра дјелују истоимена удружења на корист завичју, такмичећи се здраворазумски ко је ревноснији, преданији и конкретнији у подвизима. Дакле, егзистирају независна удружења а не огранци, секције или одбори и то, уз Нови Сад, још у Београду и најсатарије, природно, у Бањалуци.
У предисторији данашњег континуитета, записи и памћења указују да је било 80-тих година прошлог вијека врло успјешно и организовано удружење Гламочана у Новом Саду. Потом, заокупљени догађањима у рату и поратном збрињавању, изгубила се ту нека нит заједништва и организованог дјеловања и то баш кад је то било, рекло би се, и најважније.
У таласу стабилизације, од раних 2000. па на овамо, јавља се потреба за поновним припадањем скупу поријекла и формирању заједништва. Тако је 2008. зановљено ,,Гламочко вече“ чиме је утиснут и поновни иницијал удружењу. Још наредне двије године истородна групација је дјеловала као удружење али не регистровано у АПР и без оснивачке скупштине. И у том периоду се прилагало за своје светиње и подршком ,,враћао живот“ у завичај.
Потом су се 2011. оствариле све формалности за оснивање удружења и званично је за првог предсједника УО, вољом већине, изабран проф. др Ковиљко Ловре. Човјек са угледном, репутацијом и конкретним акцијама у рату и миру, успјешно је водио удружење током 4 године свог мандата. Било је редовних посјета завичају, узвратних долазака од стране тадашњег руководства општине и конкретних потеза на корист завичају. У складу са статутом, као највишим актом организације, након четири године на чело удружења је дошао др Милош Радумило. Дјелујући максимално посвећено и предузимљиво још више је изоштрио слику удружења и унапредио замахе. Завичајне вечери су се низале градацијски, а уведена је и акција ,,Светосавски пакетић за дјецу Гламоча“, гдје су посјетиоци од срца, на самој вечери, стављали у кутију симболичнан прилог за радост малишана у завичају. У том периоду удружење је, знатно, помогло обнову најстарије цркве на Гламочком пољу – светиње Апостола Петра и Павла у Вагану. Довођен је КУД ,,Будућност“, у пар наврата, да би се дјеци приуштио вид екскурзије и упознавање већих средина.
Од званичног оснивања стално је похођена привредно-туристичка манифестација ,,Дани Гламочког кромпира“ у завичају, гдје су учествовали појединци из удружења који се баве прегнућем, а редовно се одлазило и код братског удружења Бањалучана на завичајно вече као и на ,,Дане гламочке културе у Бањалуци“, те се одазивало и на индивидуалне хуманитарне акције за помоћ угроженим појединцима.
Један од највећих потеза, којим су се Гламочани дужно захвалили за даровану слободу, јесте подизања споменика борцима и жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата. У порти цркве Силаска Светог духа на апостоле у Гламочу, вјечно ће да стражари дух у мермерном граниту, поименично 99 јунака у униформи и 43 цивилне жртве. Иницијативу су водили Борачка организација Гламоча и руководство Гламочког кола из Бањалуке, али је и удружење из Новог Сада било равноправан дио тројства.
О доприносу организацији скупова и Сабора по завичају од стране активиста удружења из Новог Сада знано је и шире. Као и сталној борби за очување матичне средине у рукама народа чија је од постања општина апсолутно већински. Свеприсутна је, такође, и подршка писаним издањима и завјештањима.
У априлу 2018. по реду статутарних обреда, др Радумила је на челу удружења замјенио Перица Милутин, књижевник и православни мисионар. Послије успјешне завичајне вечери свјетско зло по имену, захваћеност пандемијом вируса Ковид 19, је зауставило замишљене крупније кораке у раду. У више наврата је приређен омаж посвећен гламочком Паваротију – Мирославу Чангаловићу. Необичној личности, довољно неистраженој и са талентом који није својствен руралним и малим срединама. Ријеч је о оперском пјевачу свјетског ранга, и што је још битније ради се о човјеку чији су се душа и рацио равнали са вансеријским талентом. На сву срећу, уз сву архивску грађу о великану свјетског гласа, на релацији са удружењем је и кћерка Мирјана, којој врло значи освјетљење имена и лика њеног оца у простору и миљеу људи који су га клесали и развигорили.
Перцепција и ревност актуелног предсједника иду у правцу једног грандиозног дјела а то је снимање документарног филма о Мирославу Чангаловићу. Сценарист и редитељ већ су увелико на предмету, средства су обезбјеђена од стране Покрајинске владе Војводине, сарадња са матичном општином Гламоч је на високом нивоу као и са циљаним појединцима културолозима из Бањалуке, завичаја и диљем пространства. Залогај је огроман, изискује одрицања и велике потребе, боравке у више европских и свјетских земаља али екипа је наоружана вољом и одлучношћу, па је привела крају и овај захтјеван пројекат.
Сам филм као и оперске вечери потписују Завичајно удружење, Српско народно позориште и Новосадска опера, све из Новог Сада. Реализовани су и ,,Дани Мирослава Чангаловића“ који се одржавају сваке године, а на прошлогодишњој манифестацији су награђена три најбоља млада оперска пјевача од стране жирија. У исто вријеме љубитеље писане ријечи ће обрадовати монографија о Мирославу Чангаловићу, која је такође урађена.
Е, па, куд би љепше за чути и пожељети. На здравље марљивцима и самопрегорницима! До нових остварења.
Ранка Срдић Милић
Пројекат „Културно наслеђе у колонистичким насељима у Војводини“ је подржало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.
